Delo

П Е С М Е 223 Што he нас једном на грехе да сети? Јер свет је тешка, страшна лудница, Свирепост, очај, кесрећа и вај. Или ће увек све бити тек плен Сурове смрти, а вечито робље Живота неће стрести ланац њен, K’o санте леда ни Север ни Југ? Јер свет је тужно, преорано гробље, Заборав вечит, нежељен и дуг. Јер, верујте ми, свет је мрак ћелије, Где чашу нада отров прелије У трци дана, у лутању том, И свет је греха и разврата дом, Где влада лупеж или блудница, И свет је тешка, страшна лудница, И болница, и тамница за робље, И тужно, вечно, прекопано гробље. Сима Пандуровић. У Т Е X А. О, како то боли када човек схвати Да је живот свео на маштања разна, Кад је свесан да ће будућност да прати Младалачких лажи неумитна казна! А ја сада, драга, докле поноћ слази, Видим да сам увек луталица био: Дон-кихотски борац на бесциљној стази, Чију пропаст беше лажни триумф скрио. Мрзим себе, мрзим, а ипак се крећем За сликама прошлим у даљине плаве И смешим се болно када ми се јаве Моји млади снови окићени цвећем. Тешко ми је, драга... Мучи прошлост пала, Мучи светлост дана којих нема више; Уморена душа скрушено је стала Пред истином која сву обману брнше.