Delo

224 Д Е Л 0 И овога часа, када немам вере, Кад су мисли мутне, пуне горке жучи, Само твоја љубав може с њих да здере Црни покров што ме тако много мучи. Дај, утешна душо, да на твоје крило Мирно спустим чело: да стекнем сазнање Како мало вреди оно што је било, Како љубав ништи старо очајање. Дај ми да за тренут утонем у снове, Док ме твоја рука милује по коси, Да несвесан будем живота и ове Непобедне туге која пустош носи. Момчило Милошевић. О, ЗАЛУД СВЕ Ј Е. О, залуд све је. Куд год поглед допре свуд иста пустош и несмисао смисла; све иде правцем истим ко и отпре, том вечном стазом незнаног Промисла. Јер као мрежа паучна у грању, кад циник паук заплете се у дно, и чека тако у Свенестајању једно Најпосле свирепо и чудно. Прима нас руком с невидљива трупа и гони напред мирно и без туче, јер све погнуто и послушно ступа данас и сутра исто ко и јуче. О, залуд све је. Непојамно Ишта гони све напред без речи и гласа, пошто се до сад још не роди ништа што би бар себи измолило спаса. Мирко Дамњановић..