Delo

ИЗ СТРАНЕ ЛИРИКЕ ЖУТО ЛИШЋЕ... Жуто лишће трепери на дрвећу, ветар и киша ми ударају у лице, последња светлост умире у црним облацима. Ја идем, али сада није време сањаријама. Ја идем. А летње цвеће је умирало, многи лепи снови умираху уморно и тешко. Ниједна рука није стиснула моју руку. Ја идем усамљена. Научила сам да трпим беду. Руке, које би ми се пружиле, ја благо одбијам од себе. Не верујем да је ишта више достојно и лепо. Али сам мирна, и не знам више роптати. Ја бирам сада, у хујању јесењег ветра, себи један пут, на коме ме ништа не спречава, пут у земљу пуну нових снова, и у лето тешко од многих ружа. (Превео С. П.) Маргарита СуСМАН. САМО Н Е ДАНАС! Знам шта би ми могла рећи у овом часу — али не говори! Погледај како се на сумрачном дну рибњака гоне прозрачни облаци у црном величанству. — Не говори! Данас је зла ноћ. Ја знам да ти у овом часу дубок уздах распиње грудн збш онога што ме мораш питати. Али не питај! На твојим уснама још лебди тегобна, несрећна реч. — Немој је изрећи ! Данас је зла ноћ. Сутра ћеш ми рећи. Ми не знамо, а сутра је можда много лакше. О ономе што ниједно срце не може поднети, и што ми л даје толико јада — не питај ме! Данас је зла ноћ. Херман Хесе. 15 (Превео С. П ) Дело, књ. 70.