Delo

226 Д Е Л 0 О С Т Р в о. Ја знам једно острво на грудима широких узбурканих валова, поносито тужно, и бојажљиво тихо, које гледа како јуре зелени таласи, таласи плави и векови, времена, часови с њима, не разумевајући ветар судбине који их гони. Једно острво с криновима, дрвећем, тицама, са стеновитим гребенима и песковитим обалама, које стежу без одмора, застрашују и милују несталне воде, лепе лепотом узбудљивом, недокучивом. Ја не знам да ли ће икада каква биљка с других страна ударити непознатим кљуном његове обале, посејати једног лепог дана семена других цветова осим оних које оно носи, изазвати нове болове и хитнути друге крике у маглу; Али ја знам да оно покаткад силно дрхти, величанствено се гиба, опија се радошћу, када може да у ветровима ухвати какве звуке, мирисе које никада нису дали његови шибљаци, или светлости које шаље невидљива светиља; Када пролазе стране тице једног јутра, или кад, у одблеску бистре зоре, изненада открије какву обалу, какву даљ која, у ваздуху ледом и плавичастом, остаје нејасна. али изгледа, као врх куле који се позлаћује; Или када затекне, у свршетку једне лепе вечери, песме потекле са неприступачних обала, химне распаљене величанственом надом, и дозиве који долазе кроз црно небо са Ангелусових звона изван његових снова. (С франц. превео Р. Петровић) Ноел Нуе