Delo

228 Д Е Л 0 рација, те јој је после немогућно било одбранити се од завојевачких захтева Андрашијевих. Али и ако штетан по Русију овај тројецарски споразум, крај свих криза кроз које је пролазио, и ако је после сваке био поколебан, опет се све до румелијског преврата одржао — ваљда зато што је у овим конзервативним земљама глас јавнога мњења био сувише немоћан а лични утицај владара свемоћан. Последњи састанак владара био је у Скерњевици (1884) на руском земљишту’ и ако руској дипломатији није био непознат уговор немачкоаустријски. Прва криза, кроз коју је прошао тројецарски савез, била је питање о признању шпанске републике (1874) под председништвом маршала Серана. На Бизмарка је пуцао 2 јула 1874 у Кисингену један фанатик клерикалац (Кулман), и карлисте у Шпанији (клерикалци-монархисте, присталице дон Карлоса) стрељали су једног немачког новинара, капетана Шмита, као шпиона. То је толико разгњевило и поплашило Бизмарка, да је желео клерикалцима да врати жао за срамоту и да призна републику у Шпанији, противу које се они борили. Разуме се, да Франц Јосиф није хтео лака срца признати је и опирао се свим силама, докле га Андраши није убедио да је потребно пристати уз Немачку. Али Русија не хтеде, издвоји се, јер је цар Александар лично симпатисао Дон Карлосу. И то је био први неспоразум између Берлина и Петрограда — те су односи, после тога, доста охладнели били. Одмах за тим дошла је и друга проба за споразум. 2 марта 1875 француски парламенат примио је један војни закон по коме се свака регимента са по једним батаљоном повећава (од три на четири), што је појачавало војску француску са 144.000 људи. Немачка је постала одмах нервозна и гледала је у том кораку спремање Француске да покаје Седан. Одмах је немачки посланик у Паризу, принц Хоенлое, учинио кораке код француске владе, а највиђенији немачки листови (,,Post“, „Kolnische Zeitung“, „Nordd. Allg. Zeitung) донеше ратоборне чланке — да је рат на прагу, да Немачка не сме допустити да се Француска спрема и спреми па да је онда нападне. У Француској је овладао страх да ће је Немачка изненада напасти те се министар спољ. послова, Деказ, окружницом својом свима европским владама обрати, апелујући на њих и скрећући им пажњу на опасност, која прети Француској. Тада баш дође у Берлин (у мају) цар Александар у походе цару Виљему. Ту прилику нису пропустили ни цар Алек-