Delo

230 Д Е Л О хтели веровати његовоме биографу. Међу тим пут Фрање Јосифа имао је великог значаја. Он је ободрио устанике, дао им наде и значио је да званична Аустрија помаже њихову ствар. Разуме се та помоћ није могла бити џабе — имала се платити окупацијом. Андраши је по уверавању његовог биографа, био за „факултативно анексионистичку политику", т. ј. само онда војнички заузети Босну и Херцеговину, ако би настала опасност да те земље присаједине себи Србија и Црна Гора. Далмација се морала осигурати и у Босни и Херцеговини добити своје залеђје (Hinterland), а немогућно је допустити да те земље припадну Србији и Црној Гори и тако се на самој граници Аустрије створи моћна словенска држава. То су аргументи, којима је оперисала империјалистичка политика Аустрије. Како је баш тада у Беч долазио кнез Милан то је Андраши из разговора с њим стекао уверење, да устанак у Босни и Херцеговини није због притиска и зулума турског букнуо, већ је дело припремано од словенског револуционарног комитета, у коме су, по саопштењу његовом, најактавнији чланови били пуковник Орешковић и генерал Стратимировић?! Гроф Андраши је одмах иза тога видео сву панславистичку агитацију, а у Србији „Омладину“ и — Јована Ристића. Требало је дакле одмах почети акциј^ — за извршење свога плана. Одатле почиње најенергичнија и најсмишљенија дипломатска акција грофа Андрашија у извођењу своје велике замисли, која побеђује и кулминира 1878 на берлинском конгресу, где је, без рата, већ мандатом Европе, Аустро-Угарска добила две српске покрајине. Али кад његов биограф о томе говори тешко је поднети онај панегирички тон и адвоцирање за интересе аустро-угарске монархије, што све необично смањује вредност Вертхајмера као објективног историка. Разумљива је појава, да историк, бавећи се проучавањем рада и живота историских личности, постане нека врста поштоваоца и пријатеља њихових. Субјективно расположење преовлађује онда на рачун истине и објективности. И ако се и у томе не нађе мера, онда је биографија не историјски посао већ панегирик или Parteischrift. Меколе је ову слабост историка назвао lues bosvvelliana по Boswell-y једноме биографу, који није знао мере у хваљењу личности чије је животе описивао. У заносу својих симпатија и пријатељству према личности историк види само врлине, дух, таленат, а не реалног човека. Такав је и биограф Андрашија, Вертхајмер. ГБему је било допуштено загле-