Delo

ГРОФ ЈУЛИЈЕ АНДРАШИ И АУСТРИЈСКА СПОЉНА ПОЛИТИКА 231 дати у најтајнија акта аустријске дипломације све до наших дана, што ни једноме другоме није могућно било; он је добио на расположење приватну архиву Андрашија и његових сродника и другу званичну преписку. Већ је то довољно било, овакве привилегије, да га скрену с пута објективности биографа Андрашијева, и да нам да у место историјске монографије панегирик и Parteischrift. Андраши је персонификација свега мудрог, паметног духовитог, доброг, одлучног и т. д. Он све може, све зна, све успева. С тога се дело Вертхајмерово мора читати с великом опрезношћу — где год не цитира акта и документа. Подлегавши овој слабости Вертхајмер брани Андрашија и онде га не може одбранити и где је чак излишно и бранити га. Такав је Вертхајмер када је реч о чувеној реформној ноти Андрашијевој од 30 децембра (п. н.) 1875. Руска дипломатија стајала је тада на правилноме — а за нас спасоносноме — гледишту, да је давањем аутономије Босни и Херцеговини као и Бугарској једини излаз из турске кризе и једина могућност да се заведе ред у отоманској империји. Али аутономија Босне и Херцеговине покварила би све рачуне Андрашијеве — и он се упео био из петних жила да поквари ово једино хумано и могућно решење кризе а да се не дира у интегритет Турске. Гроф Андраши је тврдио — да је аутономија у ма каквој форми, макар с турским валијом на челу управе, немогућна ствар, јер у Босни поред хришћана живе и мухамеданци. А за тим се забринуо за Турску — јер ће после Босне доћи и Бугарска, а то значи распадање. Вертхајмер као озбиљно да верује у ове аргументе и назива руске предлоге апсурднима. Невероватно је, да му није јасно у каквој је провидној намери Андраши поднео силама своју реформну ноту, која апсолутно није могла задовољити устанике, јер су то биле бедне и ништавне реформе. Андраши је желео — а то је доцније и постигао — да се устанак не смири каквим позитивним гарантијама, већ да се криза развија и даље па онда да уцени Русију за њену евентуалну зкцију. То је јасно до очнгледности. Бизмарк, у својој бруталној отворености, када ннје сметала његовим рачунима, иризнао је рускоме посланику, Убрилу, у Берлину, да је Андрашијев корак неискрен и чудно се да се овај министар, иначе тако лењ (generalement paresseux) дао на толико трудан посао да изради чак и опширан елаборат мемоара, а мећу тим посао, који ће тако мале резултате (у побољшању стања