Delo

234 Д Е Л 0 рат она га је помогла претећи Турској ако би ова напала Србију. Истина ни Аустрија сама није ништа енергично учинила у Београду да спречи рат, али је за то Енглеска покушала да одврати Србију — претећи јој да ће изгубити гарантије, које јој даје париски уговор, и да ће је оставити својој судбини ако је Турска прегази. Горчаков је предлагао, да се Аустрија и Русија писмено обвежу да неће интервенисати у овоме рату, на шта Андраши пристаде, али да то све буде у тајности. То опет није хтео Горчаков — и тако до тог споразума не дође. Докле је Горчаков' радио, да приволе велике силе да се обвежу на неинтервенцију и тиме спречи Аустрију, да она самостално, на своју руку, што започне у Босни и Херцеговини, дотле је Андраши баш с тога и желео да има одрешене руке. Русија, тврди Вертхајмер, радећи да обвеже Аустрију на неинтервенцију, спремала је, да Босна и Херцеговина, на тај начин, припадну Србији и Црној Гори као освојене земље, ако ратна срећа послужи. Противу тога борио се Андраши — али и противу свега, што би могло загарантовати трајан мир и ред у Босни и Херцеговини. Политика Андрашијева хтела је баш да одржава аиархију у Босни и Херцеговини — да би дефинитивно решење одложила за моменте, када је најзгодније да зграби ове две земље, а дотле да увери Европу, да је ред и мир у њима немогућан без окупације аустријске и да уљушкава у лажном уверењу Порту, како јој је она одиста њен пријатељ, јер чува интегритет Турске и не жели неке дубоке реформе које би уништиле стварни суверенитет њезин. Турска је, шта више, веровала у искреност аустријске политике, па је предлагала да аустријска војска помогне да се устанички покрет угуши. А када је Горчаков изашао с предлогом о аутономији Босне и Херцеговине пред енглеску владу, онда је Андраши запео из све снаге, да осујети тај срећни корак руске владе. Андраши је износио супротне разлоге — противу аутономије: да је она немогућна у Босни и Херцеговини где има три вере, које се мрзе и гоне, где ће то бити вечито клање. Сем тога, уверавао је Андраши Биконсфилда, после Босне доћи ће на ред и Бугарска па и друге провинције, што би значило распад Турске! Најсрећније решење босанско-херцеговачког питања тада је за нас Србе била —- одиста аутономија ових двеју српских земаља. Да је срећом руска дипломација успела да оствари аутономију Босне и Херцеговине ми бисмо доживели оно исто што је 1885 г. било с Румелијом и избегли бисмо опасност, која