Delo

ГРОФ ЈУЛИЈЕ АНДРАШИ И АУСТРИЈСКА СПОЉНА ПОЛИТИКА 235 је настала за нас стварањем сан-стефанске Бугарске, јер рускотурског рата не би ни било. Али је при онаквој међународној констелацији онда било тешко остварити аутономију Босне и Херцеговине. У Енглеској су на влади били конзервативци, чији је вођ, лорд Биконсфилд, обузет био несавладљивом мржњом и неповерењем противу Русије. И ако је и сама краљица Викторија покушавала да боље расположи свога премијера и ако је опозиција најенергичније осуђивала политику конзервативаца, која је била слепа и глува према турским зверствима над хришћанима, кабинет Биконсфилдов остао је упоран противу свију руских напора да се Босни и Херцеговини да аутономија. Друге велике силе мање више нису биле особито расположене према предлогу. Немачка је желела да Аустрији да накнаде за изгубљену Италију, а сама није налазила каквих интереса на Балкану. Италија је била дезинтересована тим питањима, а Француска је, после Седана, била изолована. Тако су Енглеска и Аустрија могле да изиграју сваки руски предлог. По српску ствар најбоље је било онда одложити босанско-херцеговачко питање, спречити рат — и сачекати друго груписање сила. Али су догађаји јурили елементарном снагом. Колико заслуге и одговорности носе тадашњи српски државници, што су и сами помагали овакав развој догађаја и да ли им се може замерити непознавање међународне ситуације — није место о томе овде расправљати. Догађаји су се низали и водили право у рат најпре српско-турски а затим руско-турски. Не могући се споразумети с Аустријом Горчаков се обрати Енглеској. Он предложи лорду Дербију — да Босни и Херцеговини даду аутономију и то интервенцијом Европе. За Црну Гору и Србију Горчаков је предлагао да се првој уступи које пристаниште на мору, а другој Зворник с околином. И енглеска влада није одбила овај предлог већ шта више прихвати га, — али све то поквари Андраши. Он је свим силама радио у Лондону да увери енглеску владу: како је аутономија Босне и Херцеговине једна немогућност код хетерогених верских односа, јер би се мусломани и хришћани вечито крвили и борили, те би на крају крајева било као с лавовима, који се клали дотле докле се нису прождрали те су од њих само репови остали! Па не само то, већ бн аутономија Босне значила распад Турске — јер бн онда и Бугарска и друге провинције исто тако тражиле аутономнју. Андрашнју није било тешко поколебати енглеске конзервативце, којн су