Delo

240 Д Е Л О плођење. Њих Хегел доводи у везу дијалектички. Артикулација је однос индивидуе на себе; асимилација је однос индивидуе на друго нешто, на нешто ван себе што није организам, генерација је однос индивидуе на друго нешто али што је равно њој (или auf sein Anderes, као што се изражава Хегел). Највиши процес органског живота је генерација, произвођење једне индивидуе другом. Овај процес садржи међу тим противречност рђаве бесконачности, јер се ред генерација продужује у бесконачност. Стога природа мора, негирајући ову противречност, да негира саму себе, и на тај начин постаје из природе дух. Овај прелаз од природе духу није јасан. Хегел употребљава чисто спољашње аналогије, да би дијалектички извео тај прелаз. Идеја, која се реализира у природи у произвођењу индивидуа, долази у противречност са својим појмом. Индивидуа, тиме што производи друге индивидуе, тежи да одржи врсту, негира дакле себе да би ставила врсту, опште. Међутим ово стављање општег бива само тиме што се ставља индивидуално, што је противречност, која ће се моћи избећи само на тај начин, што ће се идеја реализирати на један нов начин, који неће више бити времен него вечит, а то је као дух, као идеја која зна за себе. 'Греба на послетку још споменути, да Хегел, говорећи о односу између врсте и индивидуе, прави неколико песимистичких примедаба у односу на живот индивидуе, изречно тврдећи на пр. како је несигурност индивидуалне егзистенције нешто што произлази из негативитета идеје, која се индивидуализира, и како је случајност, која влада у природи, узрок што се свако органско биће, па и човек, осећа несигурно и несрећно. Е. ФИЛОСОФИЈА ДУХА У ОПШТЕ. По Хегелу дух је идеја која је дошла себи, која је постала свесна себе, која зна за себе. Идеја у свом првобитном логичком бићу још је несвесна, јер је чиста апстракција; у природи идеја је такође несвесна, али се налази у конкретном облику; у духу она је и конкретна и зна за себе. Тројна подела влада и у фи лософији духа, и три основне форме његовог развића су: 1. субјективни; 2. објективни и 3. апсолутни дух. Субјективни дух је појединачна свест, која је у вези с једним телом; објективни дух је дух, који се јавља у множини индивидуа, у социјалној заједници; апсолутни дух је дух, који обухвата идеју као апсолутно знање за себе. Према овим ступњевима Хегел дели