Delo

ЖАН ЖАК РУСО.КАО ПЕДАГОГ 249 теријалистичке философије његовог доба као и против позитивног Хришћанства. Париски парламенат је наредио, да се то дело јавно спали од стране џелата, исто је тако поступила и Женева, место његовог рођења. Најзад је надбискуп града Париза у име католичке пркве бацио проклетство на тај спис. Не могући остати у Француској Русо се склонио у Неф-шател под заштиту Фридриха Великог, али се и одатле морао уклонити јер је био изложен испадима раздраженог народа. Чак се ни на Петровом Острву у Билском језеру није могао задржати. Тако је и педагогија добила свог мученика. Али како је могуће, да се Русо, иначе до фанатизма одушевљен природом, појави као реформатор? То је проблем, који се да решити, ако се има на уму, да је Русо био више, него што је то правило код великих људи, човек најгрубљих противречности. Генијалан али сујетан, човекољубив а неповерљив према људима, што се у осталом да лако објаснити: зато што је волео идеалног човека, каквог је он замишљао, није могао волети праве, стварне људе, које је познавао. Сем тога мисантроп, анахорет, пун здравих идеја, али истовремено и болестан идеалист, чулан и жељан уживања; одушевљен борац за врлину и слободу, а при том сам он није био никакав пример врлине, роб својих страсти, борац за истину и природу, међутим неприродан а често пута и неискрен и на делу и на речи како према себи тако и према другима. Реформатор и револуционар, коме недостаје разумевање духа историје. Зато и хоће да уништи све, што је историски постало. При томе уништава и оно, што је оправдано и природно. А то чини зато, што је иденгификовао оно, што је неоправдано с оним, што је историски постало. Ако се пак сетимо, да је своју рођену децу послао у дом за нахочад, само да их не би морао сам васпитати, и кад га чујемо да говори о себи, како је потпуно неспособан за васпитача, онда се доиста морамо чудити, кад га налазимо међу писцима педагогије, и морамо се интересовати садржином његовог васпитног система, који је изложен у поменутом делу. То му је дело у исти мах и уџбеник и роман, али се природа романа појављује тек при крају. Следоваћемо току саме књиге, хронолошки, према ступњевима старости, дакле не баш строго систематски. То и сам Русо у предговору вели: „пре ће се веровати не да се чита расправа о васпитању већ уображења неке сањалице". На супрот томе он је преко мере свестан епо-