Delo

РУСКА ПОЛИТИКА НА ИСТОКУ И БУГАРСКА ШИЗМА 269* оно је само спремало своје опадање својим непријатељским држањем према покушајима да се религиозни задатак Цркве одвоји од појелињивања. Па ипак, и у пркос тим недостатцима, грчки црквени великодостојници имали су на својој страни интелектуалну надмоћност, коју им за тренутак нису могли оспорити Словени. Национална свест ових била је успавана. Угњетени Турцима, они су још били врло срећни што им није било одузето право да исповедају веру својих отаца. То је била једина веза са прошлошћу коју су им оставили више или мање недирнуту. Словени су се навикли да гледају у цркви амблем својих најдражих традиција, једина застава која им је обећавала бољу будућност. Апсорбовање њихових дијецеза од стране екуменског патријархата ништа није променило у њиховимидејама. Немајући снаге да се боре са Грцима,. Словени су подносили њихову надмоћност као привремену политичку потребу У осталом, успех који је однео екуменски патријархат, био је спреман из одавна. Инстинкт одржања био је спона између малих народа. Сутрашњи противници били су савезници у заједничком интересу да се чувају индивидуални животи пре но што се помишљало да се успоставе националне јединице. Свако за себе био је и сувише слаб да би се одвајао од осталих и заметнуо борбу. Од отоманскога завојевања, они су се приклонили да уђу у састав једног јединог и истог православног народа.. Тај обичај толико је ухватио корена на Истоку, да, до сада, можете редовно чути овај одговор једнога Хришћанина из Турске кога питате којој народности припада: „Ја сам православни1*. До год је хомогеност православног народа остала принцип његове организације, задатак руске политике, као што смо већ рекли, био је прост. Русија је могла штитити своје једноверце само преко органа Цркве, јер је високо свештенство било једини представник интереса својих сгада. И не би се могло порицати да су њихови заједнички интереси налазили у њему истинскога тумача. Тако се по вези са свим народностима које исповедају православну веру, руска иолитика руководила вероисповедним принципом, који постаде једна од најнеспорнијих традиција, угаони камен дипломатске акције. За цело, та солидарност која је спајала православни народ,. могла је бити само нестална, јер узрок религиозном уједињењу разних раса није био само у њиховој верској заједницн него и у заједници јарма и угњетености. Време н догађаји мењалн су