Delo

272 Д Е Л 0 цај даје се осећати у престоници као и главним центрима царевине, фаворизиран познатом индолентношћу Турака. Ако се Грци из краљевине хвале да су наследили старинске Јелине, они иа Турске тврде са не мање права да воде порекло у правој линији од Византинаца. Атина за једне, Цариград за друге, служе као полазне тачке, а Света Софија као споменик националне уметности, у исто време као и девиза, такмичи се са Акропољем и Партеноном. Између аспирација једних и других, постоји једна заједничка црта. Лебдећи у историјским реминисценцијама, они не воде рачуна о догађајима који су изменили изглед ствари и учинили немогућним повратак ка прошлости у којој се међутим завршују све њихове наде. Те „велике идеје“ све су се родиле из илузија које не рачунају са садашњошћу. Па ипак, не би се могло порицати да византијска идеја садржи у себи више животне снаге него јелинска идеја. То зависи од тога што су историјске чињенице које јој служе као ослонац ближе данашњим погодбама на Истоку него многобожачке традиције античке Јеладе. Генетичка веза са Византијом није ту никако била прекидана. Она се одржала, побожно чувана у религиозној и националној установи екуменскога патријархата. Тај двоструки карактер православне Цркве у Цариграду постао је саставна и непомична црта његове моралне физиономије. Скоро је немогућно одвојити религиозну основу источнога православља од историјског и националног облика који с њоме чини једно дело. Та особеност, која је у исто време и један недостатак оклопа, вршила је одсудан утицај на судбину „Велике Цркве“. Уз слабљење турске власти ишао је препорођај подјармљених народа. Екуменски патријархат није имао довољно гипкости да би се прилагодио новим погодбама живота. Он није разумео значај нових струја које су избијале. У место да призна потпуну легитимност националних аспирација у којима је религиозни елеменат заузимао велико место и да се стави на чело покрету да би њиме управљао, патријархат заузе према њему непријатељско држање. Пробуђена национална свест Словена тражила је више слободе за своје ширење; на првоме месту, она је настојавала да национални елеменат добије свој део у Цркви и првосвештенству, и да божја служба не буде потчињена грчкоме језику, где је овај био туђ за уши верних. Патријархат није имао снаге да раскине са својим вековним навикама. Да би се одрекао јелинизма у име чистог ре-