Delo

БРАЋА КАРАМАЗОВИ ДЕО ДРУГИ. — КЊИГА ПЕТА. 3 А И ПРОТИВ IV Б у н а. — Морам ти учинити једно признање, — поче Иван: — ја никад нисам могао да разумем како човек може волети своје ближње. Баш ближње, по мом схватању, и није могућно волети, — само удаљене човек може волети. Ја сам, видиш, читао некад негде о „Јовану Милостивом" (једном светитељу) да је он, кад му је дошао један гладан и промрзао путник, па га молио да га одгреје, — да је он тада легао са њим заједно у постељу, загрлио га и почео му дисати у уста која су била загнојена и из којих је излазио некакав смрдљив задах од некакве страшне болести. Ја сам убеђен да је он то учинио са унутрашњим мучењем, са лажним усиљавањем, због љубави коју му је дужност налагала, и због епитимије (покајне казне) коју је сам себи себи наметнуо. Да бисмо могли заволети човека, потребно је да се он сакрије, да нам није на очима, а чим он покаже своје лице — пропаде љубав! — О том је не једанпут говорио и старац Зосима, — примети Аљоша, — и он је говорио да лице човеково многима, у љубави још неискусним, људима често смета да воле. Али има много и љубави у човечанству, и скоро сличне Христовој љубави, то ја сам знам, Иване... — Но, али ја за сад то још не знам, нити могу да појмим, и безбројна количина људи са мном такође. Јер питање је у том, да ли то од рђавих особина људи потиче, или просто отуд, што