Delo

БРАЋА КАРАМАЗОВИ 275 шм je таква природа. По мом схватању, Христова љубав према људима то ти је некакво на овој земљи немогућно чудо. Истина, он је био Бог. Али ми, брате, нисмо 5огови. Рецимо, ја, на пример, могу дубоко патити, али други никада не може дознати у коликој мери ја патим, зато што је он други, а не ја; а осим тога, ретко ће човек пристати да призна другог за страдалника (као да је то некакав ранг). А што неће да пристане, како ти мислиш ? Зато, на пример, што од мене иде рђав задај, што ја имам глупо лице; зато што сам му ја једаред, некада, стао на ногу. Осим тога, није свеједно — патња и патња; понижавајућу патњу — ону која ме понижава — глад, на пример, — то ће још допустити код мене мој добротвор, али чим се појави каква узвишенија патња, на пример, страдање за какву идеју, не, — то ће он можда само врло ретко допустити; а неће допустити стога, што ће он, на пример, погледати на мене и наједаред видети да ја ни из далека немам онакво лице, какво би по његовој уобразиљи требао да има човек који страда за таку и таку идеју. И тада ме он одмах лишава својих доброчинстава, и немој мислиги да он то чини из зла срца. Просјаци, нарочито просјаци од племићског реда, не би требали никад лично да се показују, него би требало да просе милостињу преко новина. У мислима човек још некако и може волети ближњег, и чак неки пут из далека, али из близа скоро никад. Кад би све било као на позорници, у балету, где просјаци, кад се појављују, излазе у свиленим ритама и поцепаним чипкама, па моле милостињу, грациозно играјући, но, тада би се још могло уживати у њима. Уживати, али ипак не водети. ...Него, доста о том! Мени је само било потребно да те ставим на моју тачку гледања. Ја сам хтео да отпочнем говор о патњи човочанства у опште, али боље да се задржимо на патњама саме деце. Тим незгодније за мене, наравно. Али, прво и прво, децу можеш волети чак и из близа, чак и прљаву, чак и са ружним лицем, (мени се, у осталом, чини да деца нису никад у лицу ружна). Друго, о великима ја још и стога нећу говорити. што они осим тога, што су одвратни и љубави не заслужују — они имају и одмазду: они су „појели јабуку“ и познали су добро и и зло, и постали су „као богови". И једу је још и сад. Али дечица ништа нису појела, и за сад ни зашта нису крива... ...Волиш ли ти дечицу, Аљоша? Знам да их волиш, н теби ће бити јасно зашто ја сад само о њима хоћу да говорим. Што и она на земљи страшно пате, то су она, наравно, кажњена 18*