Delo

276 Д Е Л О због оцева својих, који су појели јабуку; — али то је расуђи вање из другога света, срцу човечанском овде на земљи непојмљиво. То не сме бити да невин страда за другог, па још тако невин, каи што су деца ! Можеш ми се слободно чудити, Аљоша, чуди ми се, али и ја страшно волим децу. И обрати пажњу на ово: сурови људи, страсни, крвожедни, карамазовци, неки пут врло воле децу. Деца, док су деца, до седам година, на пример, страшно се издвајају — сасвим су друкчија од људи: као да су некакво сасвим друго биће и са некаквом другом природом. - ...Ја сам, видиш ли, знао једног разбојника на робији : њему се дешавало у његовој каријери, кад је убијао читаве породице у кућама у које се увлачио ноћу због харања, — дешавало му се да закоље и неколико деце. Али седећи у тавници, он је децу волео, да је већ чудо било! Кроз тавнички прозор он је непрестано посматрао децу која су се играла на апсанском дворишту. Једног малог дечка био је научио да му прилази к прозору, и овај се врло спријатељио са њим... Ти не знаш зашто ја то све говорим, Аљоша? Мене нешто глава боли, и тужан сам. — Ти говориш са чудноватим изгледом, — примети Аљоша са неспокојством, — као да си у неком безумљу. — Збиља, мени је недавно причао један Бугарин у Москви — настављаше Иван Фјодоровић, као и не слушајући брата, како тамо код њих у Бугарској Турци и Черкези на све стране чине злочинства, бојећи се да се Словени листом не подигну против њих, — то јест пеку, секу, силују жене и децу, прикуцавају апсеницима уши за плот ексерима и остављају их тако до сутра, а сутра их изјутра вешају — и тако даље, све то човек ни замислити не може! Збиља, неки пут се спомиње „зверска" суровост и немилосрђе код човека, но то је страшно неправично, и увреда за зверове: звер никад не може бити тако немилосрдан, као човек, тако артистички, тако уметнички дивљи и немилосрдан! Тигар просто гризе, чупа, и само то и зна. Њему ни на памет не би пало да закуцава људе за уши преко ноћ ексерима, чак кад би он то и могао учинити. Ти су Турци, међу осталим, са сладострашћем мучили и децу, почињући тиме, што су их јатаганом изсецали из утробе материне, па до бацања у вис одојчади и дочекивања те бачене деце на шиљак од бајонета пред очима материним! То, што је баш пред очима материним — то им је баш и сачињавало главну сласт... Али ево ти, међу тим, једне сличице, која ме је јако заинтересовала. Замисли себи: