Delo

350 Д Е Л 0 МАЈСКА НОЋ. Муза: Песниче, узми своју лауту и дај ми један пољубац; дивља ружа oceha како јој се развијају пупољци. Пролеће се вечерас рађа; ветрови се зажарују; и говедарка, чекајући зору, почиње слетати на прво зелено џбуње. Песниче, узми своју лауту и дај ми један пољубац. П ес н и к: Како је црно у долини! Чини ми се да се доле над шумарком лелуја нека велом увијена прилика. Она је изишла из ливаде, њена је нога додирнула уцветалу траву; то је некакав чудан сан, она се губи и нестаје је. Му з а: Песниче, узми своју лауту; на рудини ноћ у своме мирисном велу њиха зефира. Ружа, још чедна, љубоморно се затвара на седефастој стршљици коју умирући опија. Слушај! Све ћути; мисли на твоју драгану. Вечерас, под липама, зрак залазећег сунца оставља најслађи опроштај суморној грани. Вечерас ће све процветати: бесмртна природа ће се испунити мирисима, љубављу и жубором, као радосна постеља двају младих супружника. Песник: Зашто ми срце тако брзо куца? Шта је то у мени што се покреће и од чега ме је страх? Да то неко не куца на моја врата? Зашто ме полумртва лампа засењује светлошћу? Боже силни! цело ми тело дрхти. Ко то долази? Ко ме зове? — Нико. Сам сам; то сат искуцава. О, самотињо! О, сиротињо! М у з а: Песниче, узми своју лауту; у жилама Божјим ноћас узавире вино младости. Моје груди су узнемирене; пожуда их притискује, а жедни ветрови ми сагореше усне. О, лењодете! Гледај, лепа сам. Зар се не сећаш нашег првог пољупца, кад те видех онако бледа при додиру мога крила, и кад, уплаканих очију, паде у моје наручје? Ах ! Ја сам те утешила једном горком патњом! Вај^ још сувише млад, умирао си од љубави. Вечерас ти мене утеши, ја умирем од надања; потребно ми је да се молим Богу да бих жива дочекала дан. П е с н и к: Јеси ли ти то, чиј ме глас зове, о јадна моја Музо! јеси ли ти то? О цвете мој! О бесмртнице моја! Једино невино и верно