Delo

ИЗ СТРАНЕ ЛИРИКЕ 351 'биће у коме још живи љубав према мени! Да, ту си, ти си, плавојко моја, ти си, драга моја и сестро моја! И ја, у дубокој ноћи, осећам како се са твоје златне хаљине спуштају зраци у моје срце. Му з а: Песниче, узми своју лауту; ја сам, твоја бесмртница, која те је видела оне жалосне и ћутљиве ноћи, и која, као птица коју зову њени мали, силазим с висине небеса да с тобом плачем. Некаква самотна досада те гризе, нешто је у твоме срцу јецало; дошла ти је некаква љубав каква се виђа на земљи: сем уживања, варка среће. Ходи, певајмо пред Богом; певајмо у твојим мислима, у твојим изгубљеним уживањима, у твојим минулим мукама; хајд’мо, у једном пољупцу, у непознат свет. Пробудимо насумце одјеке твога живота, говоримо о срећи, слави и лудости, и нек то буде сан, и то ма који. Пронађимо гдегод места где се заборавља; хајд’мо, сами смо, свет је наш. Ево зелене Шкотске и мрке Италије, и Грчке, моје мајке, где је мед тако сладак, Аргоса и Птелеона, вароши Хекатомба, и божанствене Месе, голубовима миле; и косматог чела променљивог Пелиона; и плавог Титареза, и сребрног залива, који у својој води у којој се лабудови огледају, показују белу Олосону и белу Камиру. Реци ми какав ће златни сан уљуљкати наше песме? Одакле ће доћи сузе које ћемо пролити? Јутрос кад је дан закуцао на твоје капке, који ли је замишљени серафим, нагнут над твојим узглављем, затресао јорговане у својој лакој хаљини, и тихо ти причао љубави које је сневао? Хоћемо ли певати наду, жалост или радост? Хоћемо ли крвљу попрскати челичне батаљоне? Хоћемо ли љубавника окачити о свилене лествице? Хоћемо ли ветру бацзти пену бојног коња? Хоћемо ли рећи која то рука дан и ноћ пали свето уље живота и вечне љубави у безбројним лампама небеске куће? Хоћемо ли довикнути Тарквинију: „Време је, ево сени!“ Хоћемо ли сићи да на дну мора купимо бисер? Хоћемо ли водити козу у горку абоносовину? Хоћемо се пети на небо Меланхолије? Хоћемо ли за ловцем поћи на стрме планине? Кошута га гледа; плаче и моли; њу вресиште чека; јеленчад су тек рођена; он се спушта, коље је, њено још живо срце баца својим ознојеним псима да их распали. Хоћемо ли сликатп девојку зарумењена образа како лде на службу Божју, у пратњи једног пажа, и расејана погледа, поред своје мајке, заборављајући своју молитву на полуотворе-