Delo

352 Д Е Л 0 ним уснама? Она трептећи слуша како у одјеку међу стубовима звони мамуза неког смелог витеза. Хоћемо ли рећи старим херојима Француске да се оружани попну на мазгале својих кула и да васкрсну наивну романцу којој је њихова заборављена слава научила трубадуре? Хоћемо ли у бело оденути меку елегију? Хоће ли нам човек Ватерлоа рећи свој живот и шта је покосио од људског стада пре него што је посланик вечне ноћи дошао на његову зелену хумку да га обори једним ударом крила, и да му на гвоздено срце прекрсти две руке? Хоћемо ли приковати на стуб горде сатире седам пута продато име једног бледог памфлетисте који, гоњен глађу долази са дна свога заборава да, цвокоћући од зависти и немоћи, ружи наду на челу генија, и гризе лавор који је његов дах испрљао? Узми твоју лауту! Узми твоју лауту! Не могу више ћутати ; крило ме подиже на даху пролећа. Однеће ме ветар; оставићу земљу. Једну твоју сузу! Бог ме чује; време је. П е с н и к : Ако ти, драга моја сестро, треба само пољубац пријатељских усана и само суза мојих очију, без муке ћу ти их дати; ако се попнем на небеса, нек те тб подсећа на наше љубави. Ја не певам ни наду, ни славу, ни срећу, вај! па чак ни патњу. Уста ћуте да чују срце како говори. М у з а: Та зар ти верујеш да сам ја као јесењи ветар који се храни сузама чак и на гробу, и за кога је бол само једна кап воде! О, песниче! Пољубац ја теби дајем. Травка коју хоћу да ишчупам са тог места, то је твоја лењост; твој бол припада Богу. Ма каква да је брижност која огрубљује твоју младост, пусти је, нек се шири та света рана коју су ти црни серафими задали у лну срца; ништа нас не прави тако великима као велики бол. Али, да би те то снашло, не мисли, о песниче, да твој глас овде доле треба да остане нем. Најочајније песме су најлепше, и ја знам бесмртних које су чиста јецања. Кад се пеликан, заморен дугим путовањем, по вечерњој магли враћа своме тршчаку, његови изгладнели тићи, видећи га да се у даљини спушта над водом, трче на обалу. Мислећи да дохватају и деле свој плен, они већ трче своме оцу са радосним крицима, тресући кљуновима по својим одвратним гушама. Хватајући се лагано узвишене стене, штитећи својим обореним крилом свој пород, он као меланхолични рибар гледа