Delo

370 Д Е Л 0 У таквој се природи развила Хамлетова душа — мислилачка, гениална, песничка, дубоко племенита и тако грубо гоњена од својих рођених. Код Хамлета се јавља страховито очајање због света и путем размишљања (разума). И то чини Хамлета необичним или, како његова околина каже за њега, „лудим". Јер обичан човек може очајавати због ствари, које му доносе непосредне штете — моралне или материјалне, — управо због онога што се тиче непосредно његове коже; а њега се ништа не тиче нити га боли, што је уопште овакав ред у свету. Само што је Хамлет савршен и његова велика душа обухвата цео свет. Његова мисао, изашла из велике маште доводи га до очајања. Само што Хамлет не остаје на томе очајању. Код њега се јавља сумња као код сваког дубоког мислиоца. Ниједан дубок мислилац није догматичан у својим тврђењима. Са сумњом почиње интелектуално усавршавање. Зато се за Хамлета не може казати да је пун очајања; многобројне су црте, које га одликују. Ова сумња у све потекла је из многостручности Хамлетовог карактера. Човек са мало, али строго обележеним цртама, брзо се помири са једном мишљу, била она тачна или не. Само се Хамлетова мисао не задржава на једном месту, него се свуда лепрша као немирна тица, када тражи своје гнездо изгубљено. И та немирна тица стално лети и тражи истину — гнездо своје. Она силази у најмрачније провале само да би га нашла. Али авај! никад не може наћи оно што тражи. Само може тешко и нејасно назирати Садиски Кит испод тајанствене копрене. Тако је Хамлетов немирни дух неспрестано тражио истину и, никад миран, мучио Хамлета и набирао му боре на меланхолично чело. Али баш та вечита сумња постепено га је водила интелектуалном савршенству. Велики је Хамлетов бол био због несавршенства жена. Он је непосредно потекао због несавршенства Офелије, у којој је Хамлет видео идеалног створа. Разуме се да се разочарао, јер садржина никако није одговорила форми. И како да је Офелија лепа — право савршенство природе симбол, Лепоте у природи, — ипак она нема душу, какву замишља мушки Хамлет. Управо она је форма без садржине. Уопште узевши; жене немају карактера као што га ни новорођенчад немају; само овај израз „немају карактера" не треба