Delo

386 Д Е Л 0 мени не само историје народа, него и науке и уметности, племенитог и моралног. Јер то су светскоисторијске победе: оне су спасле светско образовање и духовну моћ и одузеле азијатском принципу сву снагу“ (в. Hegel, „Vorlesungen iiber die Philosophie der Geschichte", Reclams Universalbibliotek, стр. 336). Jep Хегелов критеријум праве вредности једног народа у историји је: „не формална храброст, нити тако звана заслуга, већ вредност ствари“. И даље: „Никада у историји није се надмоћност духовне снаге над масом, и то над знатном масом, показала у таквом сјају“. (н.'и. м.) Грчка историја је по њему најважнија у човечанству, грчки народ је најважнији народ — У другој периоди грчке историје главну улогу играју Атина и Спарта. Оне по Хегелу престављају два супротна принципа. Политички Спарта је у основи демократска као и Атина, али је Атина дело духа, Спарта дело јединства без духа, јер она преставља једну милитарну државу у стању непрестаног рата, Атина међутим преставља демократију у најбољем смислу, у којој постоји једнакост и конкуренција, у којој индивидуалитети јачи духом излазе на површину и у могућности су да развију своје способности. Врхунац свој достиже Атина у Периклу, кога Хегел сматра за највећег државника. Перикле имахве три основне особине атинског духа: лепоту, храброст, мудрост. Хегел тврди даље за Перикла да је оснивач маритимне моћи Атине, што је међутим нетачно, јер је то био Темистокле. Основ грчког духа је слобода, али та слобода није још унутрашња слобода, слобода индивидуума; ова последња се међутим нужним начином јавља као субјективна слобода, као слобода рефлексије, и дејствује разорно. Софисти су први преставници те слободе као субјективног принципа, којим се руши традиција и дата реалност. Принцип унутрашње слободе може се међу тим јавити или као принцип моралне самовоље, као што је то случај код софиста, или као принцип објективног морала, али са субјективном санкцијом, као код Сократа. Атањани осуђујући Сократа у супротности су са објективним принципом, на коме почива сама атинска држава, с друге стране опет они су у праву, јер за њих је обичај био нераздвојна форма тога принципа. У Спарти се тако исто јавља принцип субјективног морала, али као принцип разузданог чулног уживања. Пропадање Грка почиње од пелопонеских ратова, овима следује македонско царство под Филипом непријатељско Грчкој, под Александром стављено у службу