Delo

ЖАН ЖАК РУСО КАО ПЕДАГОГ 401 реч која ће одлучити између мене и њега при свима радњама нашега живота. Дакле, не треба га учити ономе, од чега ће видети користи тек као човек; наш прави учитељ је сопствено искуство. Што дете не жели да зна, не треба му ни говорити, и што само не може да доживи, да види и да чује, не треба га томе ни учити, јер ће све то за њега бити само знање речи. Од књига је Русо захтевао само једну — Робинсона Крусе — кој? ће за дуго једино сачињавати његову лектиру. Емил треба да посећује занатске радионице и да сам редом пронађе све занате, па чак и сам изучи и то темељно неки занат, понајпре столарски. Корист је од тога учења велика, јер се тиме код Емила уклањају сталешке предрасуде и друго, Емил постаје Робинсон и у практичном смислу. Четврта књига говори о времену пубертета, које по Русо-у траје од шеснајесте године па до женидбе. Постепено у току наставе у ранијем периоду постало је дете способно за расуђивање, оно стиче појмове и идеје. Већ се буде страсти, које потичу из самољубља, зато сад почиње васпитање у моралу. До тада Емил није ништа знао о моралу. Сад га треба учити да позна и себе и друге људе, као и своје односе према њима, нарочито треба код њега пробудити осећања милосрђа и поштовања према свима људима. А ако се код њега пробуди сексуална радозналост, треба му давати просте и истините одговоре. Најбоље ће дете научити да познаје људе проучавањем историје, где се излажу њихова дела. Али ипак учитељ не треба да даје свој суд о овој или оној личности, већ само изложити чињецице и само чињенице, а пустити дете да о томе оно само суди. Особито Русо препоручује Плутарха, јер се из биографаја најбоље учи познавању људи. Овде долази и читање басни и настава у религији. По Русо-у је религија велике већине људи ствар географије укратко: наша религија зависи од тога, да ли смо се родили у Риму или Меки. У настави религије Русо нарочито захтева да се детету не саопштавају такве истине, које оно није у стању разумети. Исто тако не сме Емил припадати овој или оној позитивној религији, већ мора бити поучен оној религији, на коју и сам мора доћи, чим почне целисходно употребљавати свој разум — т. ј. ваља га поучити природној религији. Природна религија — то је религија срца, и њу је Русо изложио у „Исповести савојског викара'*. Природна религија не слаже се ни са једном Дело, кн>. 70. 26