Delo

412 Д Е Л 0 Софија, Ловча, Самоков, Червена (Рушчук), Трнов, Преслава, Дристија (Силистрија) и Варна. — Филипопољ, чије је становништво мешовито и састављено великим делом од Грка, остао би потчињен јурисдикцији екуменског патријархата. По себи се разуме да би нови егзархат примио сразмерни део дуга патријархата, који је представњао суму од више зајмова закључених у разна времена и достизао доста округлу суму1. Како he бити примљене идеје патријархове међу Бугарима, питао се амбасадор, па је додавао: „Ако су сачували ма и једно зрно политичкога разбора и мало праве оданости према православљу, они би требали журно да приме тај неочекивани изглед који као да најзад отвара излаз из једнога питања које је дуго сматрано као питање које се не може решити". Свакојако, амбасадор се надао да неће бити мудрости код Бугара. Његова предвиђања у брзо ће се испунити, али се опасност отежавала са свих страна. Тек што су Грци сазнали за садржину патријархова пројекта, одмах му се силно одупреше. Представник Грчке у Цариграду узимао је у обзир пројекат патријархов као максимум концесија које се могу дати Бугарима, и говорио је ђенералу Игњатијеву „да би, ради отклањања сваког неспоразума, било прешно окружити Бугаре линијом Балкана“. По његову мишљењу, „сва политичка будућност Грчке ту се расправља још од данас. Постављено је питање између славизма и грцизма. Ствар је дакле у томе да се не покаже слабост". Како се верско питање показало као свађа између двеју раса, Порта је брзо разумела корист коју од тога може извући. И она је делила страх Грка да састав бугарске Цркве „не учини да избије политичко тело са којим би се даље имало рачунати". Док то не буде, турски министри старали су се да заварају обе стране и да задобију њихово поверење подстичући их уз то да буду неповерљиве према Русији. Патријархат је био готов да призна аутономну бугарску цркву образовану од епископија северно од Балкана где је становништво било искључиво бугарско. Веза између нове Цркве и матере Цркве требала се састојати у чисто номиналној зависности прве; то је, у духовном погледу, васалство коме би у будућности одговарао сличан политички ред који је лако било пред1 Телеграм ђенерала Игњатијева, Бујукдере, 27. јуна—9. јула 1867 го-дине, № 175.