Delo

426 Д Е Л О тити, најзад, та глупа деца, да премда су она бунтовници, ипак су она немоћни бунтовници, који ни своју сопствену побуну не могу да издрже. Купајући се у глупим сузама својим, они признају, најзад, да онај, који их је створио као бунтовнике, мора да се исмевао с њима. Они ће то казати у очајању, и то што кажу биће хула на Бога, од које ће они постати још несрећнији, јер природа човечанска не може да поднесе хуљење на Бога, и, на крају крајева, сама ће се себи свагда и осветити за то хуљење. Еле, немир, забуна и несрећа — то ти је данашња баштина људи после онога, како си Ти онолико страдао за њихову слободу! Велики пророк Твој у привиђењу и у фигури говори да је видео све учеснике првога васкрсења и да их је било из сваког поколења по дванаест хиљада. Али ако их је било толико, то и они као да нису били људи, него богови. Они су издржали и отрпели крст Твој, они су отрпели десетине година глади и голотиње у пустињи, хранећи се скакавцима и корењем, — и, наравна ствар, Ти сад са поносом можеш указати на ту децу слободе, слободне љубави, слободне и великолепне жртве њихове у име Твоје. Али имај на уму, да је њих било свега тек неколико хиљада, па и то богова, а остали? И чиме су криви остали слаби људи, што нису могли да издрже оно, што и они јаки? Шта је крива слаба душа, што није кадра да смести толико страшних дарова? Па зар си Ти збиља долазио само избранима и за избране? Али ако је тако, онда је ту тајна, и ми је не можемо разумети, А ако је тајна, онда смо и ми били у праву проповедати тајну и учити их да није важна слободна одлука њихових срдаца, нити љубав, него тајна, којој се они морају покоравати слепо, чак и против своје савести. Ми смо тако и учинили. Ми смо исправили велики подвиг Твој, и засновали смо гана чуду, тајни и ауторитету. И људи се обрадоваше, што су их наново повели као стадо, и што је, напослетку, са њихових срдаца скинут тако страшан дар, који им је донео толико муке. Јесмо ли били ми у праву, учећи и радећи тако, кажи ми? Зар ми нисмо волели човечанство, кад смо тако смерно признали његову слабост и немоћ, кад смо са љубављу одлакшали његоз терет и кад смо одобрили његовој немоћној природи да макар и греши, али са нашом дозволом? Што си Ти сад дошао, да нам сметаш? И што ти ћутећки и тако продирући гледаш у мене кротким очима Својима? Ражљути се, ја нећу Твоје љубави, стога што и ја Тебе не волим. И