Delo

БРАЋА КАРДМАЗОВИ 431 истина, — то су најгори у католичанству, инквизитори, језуите!... А не може никако ни постојати такво фантастично лице, као што је тај твој инквизитор. Какви су то греси људски, које су они узели на себе? Какви су то носиоци тајне, који су примили на себе некакво проклетство због људске cpehe? Кад је њих ко видео ? Ми знамо језуите, о њима се говори рђаво, али зар су они такви, као што си их ти описао? Нису они ни из далека такви... Они су просто римска војска за будуће светско земаљско царство, са императором — римским првосвештеником на челу... Ето, то је њихов идеал, али без сваких тајана и узвишене туге... Најпростија жеља за влашћу, за земаљским прљавим благима, за порабоћењем... на форму будућег спахијског права — с тим, што ће они постати спахије... ето, то им је све. Они можда ни у Бога не верују. Твој инквизитор који страда и коме је тешко — то је само фантазија. — Ама чекај, чекај, — смејаше се Иван, — гле како си се разжестио. Фантазија, велиш ти... Па добро! Наравно, фантазија. Али ипак дозволи: зар ти збиља мислиш да је сав тај католички покрет последњих векова збиља само пука жеља за влашћу, једино због прљавих блага. А да то тебе отац Пајсије тако не учи? — Не, не, на против, отац Пајсије је једаред говорио чак налик на то твоје... али, наравно, не тако, ни из далека не тако, — трже се наједаред Аљоша. — Него, то је драгоцено саопштење, крај свега тога твога „ни из далека није тако“. Ја питам тебе нарочито, као зашто би се ти твоји језуити и инквизитори скупили само због јединих прљавих, гадних материјалних блага ? Као зашто да се међу њима не би могао десити ни један страдалник, кога мучи велика туга, и који воли човечанство? Видиш: замисли да се нашао макар један између свију тих, који желе само једино материјална и прљава блага — макар само један такав као мој старац инквизитор, који је и сам јео корење у пустињи, претеривао и беснео побеђујући тело своје, ца би учинио себе cioбодним и савршеним, али који је, међутим, целог свог века волео човечанство и који је наједаред прозрео и увидео да то није никакво велико морално блаженство постићи савршенство воље, а овамо да се у исто време увери како су мнлиони осталих бића божијих остали удешени само за подсмех и да они — тн милиони — никад неће бити кадри да изиђу на крај са својом