Delo

432 Д Е Л 0 слободом; да из јадних бунџија никад неће изаћи неки великани за довршење куле и да велики идеалиста није због таквих гусака маштао о својој хармонији. Разумевши све то, он са вратио и придружио... паметним људима. Зар се није и то могло десити? — Коме то да се придружи, каквим паметним људима? скоро у заносу и хазарту ускликну Аљоша. — Не постоји код њих ни један такав ум, немају они никаквих таквих тајана... Осим можда само једна безбожност, то им је сва тајна. Твој инквизитор не верује у Бога, и то му је сва његова тајна! — Па нека је и тако! Једва си се једаред сетио. И збиља је тако, збиља само у том и јесте сва тајна. Али зар то није патња, баш и за таквог човека као он, који је сав свој живот утукао на подвиг у пустињи и није се излечио од љубави према човечанству? Не заласку свога живота, он се јасно убеђује да би само савети великог страшног духа могли макар колико толико обезбедити у неком сносном поретку слабачке бунтовнике, — „недовршена створења, која су створена тек за пробу и на подсмех“. И гле, уверивши се о том, он види да треба ићи по упутству паметнога духа, страшнога духа смрти и разорења, а за то да треба примити лаж и превару, и већ свесно водити људе на смрт и пропаст, и при том их варати целог пута, да не би како приметили куда их воде, зато, да се ти бедни слепци макар уз пут сматрају за срећне. И имај на уму, превара у име Онога, у Чији је идеал тако страсно веровао старац целог свог века! Па зар то није несрећа! И кад би се макар један такав нашао на челу целе те војске, „која жуди за влашћу једино због прљавих блага“, зар није доста макар један такав, па да изађе трагедија? Па не само то... Доста је и један такав, који сгоји свима на челу, па да се нађе, најзад, права руководећа идеја читавог римског дела са свим његовим армијама и језуитама — виша идеја тога дела. Ја теби искрено говорим, да такав једини човек никад није недостајао међу онима, који су стојали на челу покрета. Ко зна, можда тај проклети старац, који је тако упорно и у толикој мери волео човечанство, можда он постоји и сад у облику читаве множине многих таквих стараца, и то нипошто не случајно, него постоји као споразум, као тајни савез, који је већ одавно образован ради чувања тајне, да би се она очувала од несрећних и немоћних људи, с тим да их учини срећнима. То неизоставно постоји, а и треба тако да буде. Мени се чисто привиђа да чак и слободни зидари имају нсшто у својој основи слично тој истој тајни, и да стога като-