Dijalektika prirode

оно што се додаје то је наше субјективно тврђење да тај закон дејствује помоћу неке још потпуно непознате силе. Али се тајанствени смисао овога замењивања разјашњава чим нам Хелмолц почне да наводи своје примере: преламање светлости, хејаиски афинитет, контактни електрицитет и да диже законе који владају овим појавама у „објективни" племићски сталеж сила- ~У овим називима објективирани су закони који испрва обухватају само мали низ природних процеса, чији су услови још прилично нејасни". И баш овде добија неки омисао „објективирање", које је много више субјективирање: изразу сила јприбегавамо не због тога што смо закон потпуно упознали, него баш због тога што ово није случај, због тога што нисмо начисто са „прилично нејасним условима" ових појава. Ми тиме дакле не изражавамо своје знање него недостатак знања о суштини закона и начину његовог дејства. У овом случају, као кратак израз неког још непроникнутог каузалног односа, као говорна олакшица, може појам силе послужити у обичној употреби. Ићи преко тога штетно је. Са истим правом, са којим је Хелмхолц објашњавао физикалне појаве неком силом преламања светлости, силом контактног електрицитета итд., са истим рравом су објашњавали сколастичари Средњег века температурне промене са саlогФса и ЈпдИас!епs и уштедили тиме свако даље испитивање топлотних појава. Но и у овом смислу поменути израз има своју нетачност. Иаиме он све појаве изражава једнострано. Сви појави у природи су двострани, заснивају се на односу најмање два дејствујуНа дела, оскиваЈу се на акцији и реакцији. Појам силе међутим, због свог порекла од акције човечјег организма на спољни сзет и порекла из земаљске механике укључује мисао, да је само један део појаве активан, дејствен, али да је други део |Пасиван, прималачки, статутира дакле проширење неке до сада недоказане полне диференцираности на неорганске

47

Основни облици кретања