Dijalektika prirode

егзистенције. Реакција другог дела, на који силз дејствује, овде се показује највише као нешто пасивно, као отпор. Истина овај начин схватања допуштен је у низу подручја и изван чисте механике, наиме тамо где се ради о простом пренашању кретања и њиховом квантитативном рачунању. Али већ у замршеним појавама физике није он више довољан што доказују сопствени Хелмхолцови примери- Сила светлосног преламања налази се исто толико у самој светлости колико и у Прозрачним телима. У појави атхезије и капиларности лежи „сила" сигурно исто онолико у чврстој површини колико у течности. За контактни елктрицитет у сваком случају је сигурно да оба метала играју улогу, а сила „хемиског афинитета" лежи свакако у обг дела који се једине. Али једна сила састављена из две посебне силе, дејство које не изазива своје противдејство, него га обухвата и носи у себи са» мом никако није сила у смислу земаљске механике г једине науке у којој се заиста зна шта сила значи. Јер основни услови земаљске механике јесу прво, избегавати проучавање узрока импулса, тј. суштине сваке силе и друго, схватање о једностраности силе, којој се супротставља на сваком месту стално себи равна тежа, тако да је према сваком простору који прелази неко тело у паду на земљу земљин лолупречник раван бесконачности. Али да видимо даље како Хелмхолц своје „силе” објективира у законима природеУ једном предавању 1854 (I. с. стр. 119) расматра он „резерву радне силе" коју је првобитно имала маглинска лопта из које је постао наш сунчев систем. „Заиста, та лопта је добила нечувено велику резрву радне силе у овом облику опште узајамне привлачне силе свих њених делова". Ово је несумњиво. Али је исто тако несумњиво и то да се цео овај мираз од теже и гравитације још налази неокрњен у садашњем сунчевом систему; треба одбити незнатни квантум који је изгубљен са материјом можда неповратно избаченом у васионски про-

Фридрих Енгелс, Дијалектике природе