Dubrovačka trilogija

НА ТАРАЦИ 158

ВИЦА

пољубивши скромно руку; која се наслонила на њезин лакат

Што ми пак уздише моја госпођа 2

ГОСПОЂА МАРЕ

као горе

(ве иштем некога по гласу, — а не могу га наћ, (Оду) ГОСПАР ЛУКША

улази пијехајући, тешким, тромим кораком из ђардина. Говори некому доле

Кад све спремиш, — а ти дођи! — (на тараци зловољан, уморан) Уф!... те скале, — та старост!... (дошао је до сједала на десноме парапету, пак сиои дубоко уздахнуо) — Ах! Елпа] шепђе!... — (диже клобук с главе и ставља га близу) —- Уморио сам се“ и наједио!... Уф! — ма наједио!... ај тепо ту гледам, што ме густа!... и говорим сам собом, како осиђелице!... Ма... пукб бих!... (устао пак лупнуо штапом показујући гњевно на димњак електричне централе, који тамо стрши у виси баца дим на дну Батале) Не!... ни ту!... гђегод се обрнеш, — нешто те удре у 0чп, у нос... Ето ти на! Би ли враг био оставио оваку коминату испод Михајла 2!... (све зловољнији, узрујанији у непзмјерној вечерњој тишини) — Нема више Гружа, — нема више Нунцијате, — нема Бонинова бацили, ископали, присјекли! — Пак вагуни, трамвај, дим, смрад... (Лупнуо опет клобук на главу, па немиран лута по празној тараци.) — Добро је учинила, Мара! — Дигли су јој њезину риву и њезин бањ ! —_ А она је рекла: „слуга“! — и пошла у рај! (све једитије, јер му глас одвише бучи у самоћи) Па све туђе!... све ново! — Дјетићи у кароцам, — сметлиште у Двору! —- а партити 2!... (у великом праску смијеха и једа Ха! Ха!... наши партити! (показујући гњевно и презирно према Гружу) Двије банде, — три барјака — четири шмигле, — а стотину лера!,.. Ма!... (лупајући штапом по тараци) Ма!... ђандарми