Dubrovačka trilogija, S. 170

152 ИВО ВОЈНОВИЋ,

ГОСПОЂА МАРЕ

зауставила се, пак задовољно слушајући му глас

Ох! госпар! тако рано!...

ВИЦА иде прама парапету Ево ме! ево!... пусте преше!... (пригнувши се п гледајући доље) Ха! ха! — Боже прости — (госпођи

Мари) Вуко је! (одговарајући) Што ћеш младићу !

ТЛАС ВУКА одоздо Је ли се вратио госпар 2

ВИЦА као горе Ено ти га, доходи из Лапада. — Само не вичи!

ГЛАС ВУКА

као горе

Е, што ћеш!2.,. Вук кб Вук!

ГОСПОЂА МАРЕ

која се нехотице упутила према гласу. Лице јој се преврнуло у дубину. Она слуша и мисли.

Ругају ми се моји. — А гласови су за мене, и дан и ноћ и ведрина л старе ствари — и моји мртви!,.. (подрхтнула) Кад слушам, ја видим.

ВИЦА се вратила и ухитила је помно испод руке.

Хомо, госпо!...

ГОСПОЂА МАРЕ замишљена, али ведра, уздахла дубоко Ах!,..