Dubrovačka trilogija

НА ТАРАЦИ — 157

ВУКО пљунуо на земљу Ама има и дана, госпару, кад ти нешто присије. Па ни ока, ни труна, — него све се врти и души, — Боже помози! — пуста мбра.

ГОСПАР ЛУКША смијешећи се хоће опет да иде Знам, — познам је!... (машући руком) А сад да си ми заспб! ВУКО

није се макнуо, већ прошао рупцем преко лица, пак се загледао и уздахнуо

Ах! — да би Бог и блажена Госпа, ма... ,

ГОСПАР ЛУКША до врата; зачуђен, смркнут, али радознао Ма... што г ВУКО погледао на исток, а прети се сплели и пуцају као сухо грање у ватри. А како ћу заспат, госпару, кад ми не даду Јелу 2! | ГОСПАР ЛУКША

прекрстио руке иза леђа, па му се приближује гледајући га поспрдно у лице

Ах... ма браво!... Нека те видим!... ВУКО поникнуо главом, пак преврће бијелим рукавима Ех! тако је госпару! — откад су нас родитељи на пашу слали! Била је мало дијете, како јагњић. А како би је чувб! — За њу сам брб дивље јагоде и суноврате. За њу! — А што ћете!

Мањак — кб мањак!