Dubrovačka trilogija

158 ИВО ВОЈНОВИЋ.

ГОСПАР ЛУКША

као горе А сад, кад смо људине, — сад доходимо у госпара, — дај буди за мошт, — па му крадемо дјевојке ! ВУКО мирно гледајући га Није тако, госпару. Ја је питам у Вас, — а

Ваша воља хоћете ли ми је дат, олип не.

ГОСПАР ЛУКША

обрнувши му леђа

А ја ти је не дам. — Сад ћеш моћ заспат!

ВУКО непомичан А зашто ми је не дате, госпару

ГОСПАР ЛУКША

нагло, оком у око

А ко те научио да питаш: зашто 2

ВУКО

прошао руком преко лица, пак се загледао у даљину.

Трудно ми је, госпару!...

ГОСПАР ЛУКША

погледао га са стране, мирно

Може ти и бит!... (скоро подругљиво: Нема ништа, дјетина, а хоће да се жени!

ВУКО као горе Имам двије руке. ГОСПАР ЛУКША ускошено Могб би их имат и четири! — Не и не! —