Dubrovački razgovori

100 ДУБРОВАЧКИ РАЗГОВОРИ

се опет повратило, тешко и убрзано. Затим би опет престало, и тако наизменично.

— Сћеупе - ЗтоКез, рече лекар погледавши Божа Гргуревића значајно. |

Болесник није више био при свести и чинило се да му је крај близу, кад му лекар даде једну инјекцију. Дође мало к себи те му дадоше да срче јаку кафу. Милован тада погледа зачуђено око себе, па видевши своје пријатеље и сетивши се да умире, осмехном им показа да их познаје и да зна на чему је.

Два дана је тако трајало. Кад се чинило да је крај већ ту, лекареве инјекције би продужиле умирање шибајући, као што се немилосрдно шиба коњ који је пао под теретом, оно јадно изнурено срце, које није тражило друго него да се одмори после седамдесет година непрекидног рада.

Другог дана увече лекар рече да б6Ило нагло слаби. Видећи га како припрема инјекцију, дум-Нико га запита:

— Нашто то, докторе, кад нема више наде2

— Наша је дужност, одговори лекар, да чинимо све што можемо како би продужили живот.

Извршивши убризгавање, на чији убод самртник није више био осетљив, лекар изјави да мора употребити и сонду.

Пријатељи окупљени око умирућега питали су се погледом нашто то продужавање агоније, али ипак не рече нико ништа, на помисао да би тиме стварно могли прекратити живот своме пријатељу. Лекар приступи сондирању. Тада Милован, не долазећи к себи, стаде нешто гунђати и псовати, и у једном тренутку, сабравши последњу снагу, и као да се буни што не само није могао мирно и природно живети, него што му не дају ни да тако умре, грчевито опружи ноге и руке стиснутих песница, гурне лекара који је био чучнуо између његових ногу. Лекар, изгубивши равнотежу, паде натрашке и претури сто на којем су стајали лекови.

— Молимо вас сви, докторе, рече дум-Нико гушећи се од узбуђења, немојте чинити ништа више, кад му нема спаса.

Самртник није више долазио к себи. Госпођа Маре и дум-Нико бдили су крај њега целе ноћи.

У зору се пријатељи окупише у врту, одакле се кроз прозор видела наслоњача у којој је Милован издисао. Минчета, Ловријенац, звоник Мале Браће заруменише се у врховима својим од првих сунчевих зракова који су падали са Срба. Мириси ловора, рузмарина, морског бора, пелина и свакојаког цвећа мешали су се као пробуђени и усковитлани појавом сунца. Одмах према врту, на Илијиној Главици, двоје заљубљених, загрљени седели су на клупи и гледали море.