Dubrovački razgovori

М ГОЗБА

То пре подне, кад се састаше на Брсаљама, дуваше јак шидок. Валови су ударали о Ловријенац и уз потмулу хуку разбијали се запљускујући високо чак до тврђаве на врху, а Пенатур би цео ишчезао под водом и пеном, па би се опет појавио као вешт купач који се гњури. Море је прскало чак до терасе пред кафаном са које су наша петорица посматрали овај призор.

Дум-Нико је предлагао да одустану од шетње преко Госпе од Милосрђа, већ да трамвајем оду до Гружа, а одатле право у Ријеку. Али капетан-Лесо обећа да ће их све заветрином спровести до Лапада, а да ће, уосталом, како барометар казује, ветар до подне попустити. Погледаше Милована, шта он о томе мисли. А како је он био одушевљен за шетњу и уверавао своје пријатеље да му лагано шетање особито прија, — пођоше.

Идући један за другим, у зимским капутима, уским плочником, стигоше на Бониново. Ту се зауставише пред величанственим призором отворене пучине, разузданога мора и огромних таласа који су се разбијали под њима, у дивљем бучању и белој пени, о подножје трагичне стене самоубица.

Сунце, сакривено иза црних облака, осветљавало је на видику појас мора, који се блистао, стаклио жуто-сјајан, док је остали део пучине био мастиљав, са белим крестима које су се гониле. Та огромна водена површина, сва у кретању, преливању и претњи, гледана са руба бездана, упућивала је на размишљање о просторности и сили слепе природе, и о скучености и слабости људских моћи и напора. ћутећи, сви су то осећали, они који су људски дух стављали увек, сваки са свога гледишта, на неко изузетно место у природи. И били су сад готово изненађени, мако им призор није био нов, осећајући непосредно колико је извештачена она важност која се приписује људским стварима, чим се изиђе из људскога круга.

Скренувши са грушкога пута, почеше се полако пети брегом. Ветар је шуштао у боровима, савијао врхове чемпреса као