Dubrovački razgovori

64 АМБРОВАЧКИ РАЗГОВОРИ

ја рука отргла тај цвет. Гледам га и удишем његов увели дах. А било ми је тада осамнаест година... Друга сува биљка подсећа ме на шетњу са Панчићем у рано пролеће на Булбулдеру. Тај данас насељени крај радничког Београда био је заиста „Славујев луг“... Па шта је била у ствари сва та Панчићева ботаника, то скупљање биљака, бројање листића и прашникаг2 Све је то више осећајност него наука. Мислили смо да продиремо својим хладним разумом у природу, а она се с нама шалила, била нам се усадила у срце и излила у чисту поезију.

Погледавши око себе и прешавши једним широким покретом руке свуд наоколо, Милован настави:

— Чудан ти је тај биљни свет, чудан и разноврстан као и људски. Има у њему разних ћуди и нарави, свакојаких укуса и навика. Има биљака које воле друштво, уживају да се тискају, боје се самоће и никад их нећете наћи усамљене; док друге траже самоћу, што могу да остваре јер се саме размножавају и своје потомке на крилима ветра шаљу далеко од себе. Има их које воле сунце, има их које траже хладновину. Има их смерних, које се повлаче пред безобзирним и наметљивим. Има их које воле воду, које уживају да су им ноге у потоку или бари; исто као неки људи, у које и ја спадам. Неке опет не маре за воду и пију је таман толико да не умру од жеђи. Кажем вам, све као међу људима. Има их каћиперних, без укуса, а много више са утанчаним укусом, које нас поучавају лепоти. Највише ме занимају оне које воле поезију путова и друмова, са прометом, пролазницима, различним изгледима према годишњем добу, прашљивим, блатавим, завејаним. Те биљке расту и цветају дуж путова, лети засуте прашином; и оне то воле. Подсећају ме на оне паланчане који уместо да уживају у својим баштама, воле да седе пред кућом на сокаку ... Има их миришљавих и смрдљивих, простих и отмених. Има међу њима интернационалиста и уских националиста. Има их с десна и с лева; бар их човек такве сматра: црвених ружа и белих кринова. Неке су добре, милују нас; неке су пакосне, пеку и боду. Има их хранљивих, има их отровних. Које чудо онда да их је човек удружио са својим животом, у венцу невесте и у венцу посмртном ...

Око једанаест сати стигоше широким лападским путем на обалу грушке луке. Ту је море било мирно као хоква.

Неколико великих бродова на супротној страни стајало је уз кеј прекривен жутим наслагама дасака и црним брдима угља. Бели праменови паре извијали су се из дизалица које су уз аупу чекрка преносиле своје товаре. Многи галебови летели су луком пијучући тужно.