Dubrovački razgovori

ГОЗБА 65

Поседаше у барку која их је чекала. Стари мрнар Марко завесла и-пођоше ка Ријеци. На изласку из луке барка се доста љуљала на таласима, који су долазили с отворенога мора, што се Миловану није много свиђало, те је био умукнуо, држећи се обема рукама за седиште.

— Је ли барка сигурна2 запита веслача.

Стари морски вук није знао је ли то шала или увреда. Али видевши по смеху осталих да Милован није упућен у поморске ствари, и он се насмеја и одговори:

— Хе! драги госпару мој, барка је од саме мурве.

Објаснише Миловану да је дудовина најбоље дрво за барке, па кад он, умирен тиме, а видевши острва Даксу и Колочеп, упита веслача је ли кадгод ишао донде, стари мрнар, који је двапут путовао око света, насмеја се само, сматрајући да је Милован одвише далеко од слане воде да би му вредело одговорити.

Божо уживаше када их таласи захватише. У њему је био жив атавизам многих нараштаја његових предака помораца. Кад уђоше у Ријеку и барка стаде клизити по мирној површи, рећи ће Божо:

— Овђе осјећам да сам промашто свој живот. Нијесу за мене били медицина ни хуманиора. Све је то вјештачки накалемљено на мене, али није у мојој крви. У њој је море, наслијеђено од мојијех предака. На води, на броду, ћутим се дома, а не у граду, у школи. За мене је вода природна средина човјекова. Он је створен да плови, да живи и да се креће по води, а само изузетно да ступа на сухо. Знам да је глупо мислити тако, али ја тако осјећам.

У само подне пристадоше уз ниску камену обалу и искрцаше се. Одмах ту крај обале налазила се крчма старог бодула (острвљанина), некадашњег „диспенсијера“ (кухара) на бродовима на једро, чувеног са своје кухиње. У тој скромној крчми приредио је дум-Нико гозбу својим пријатељима. Сто са белим застирачем и сламом оплетеним боцама био је већ лостављен. Мириси јела допирали су из кухиње. Образи су им пријатно бридели од ветра и мора; били су огладнели од шетње и вожње, те су нестрпљиво очекивали обед. Дум-Нико скиде свој реденгот, остали се угледаше на њега, а капетан-Лесо засукавши рукаве од кошуље откри чврсте и страховито маљаве руке.

Док су јели пршут и маслине, капетан-Лесо и бодуо, који је био засео с њима, причали су о заједничким доживљајима кад

су путовали на истоме броду, и њих двојица су водили реч за све време обеда.