Dubrovački razgovori

ГТОЗБА 67 0 МЕ

тамо у Београду уместо да с нешто туге пропрате нестајање свог старог града, да приме то као нешто што разум намеће нашим осећањима, радују се сваком рушењу, и за оне старе наше куће имају само погрдни израз „страћаре“. Хеј, станите! јесу страћаре, али у њима је наша прошлост.

___Бодуо донесе кафу. Милован сркну и продужи:

— Један крај старог Београда био ми је нарочито драг. Једна широка улица, права, са уским заврнутим изласком, којем су пролазили готово само њени становници. Била је тиха и свечана. У њој је било више кућа господског изгледа, са великим прозорима и двокрилним капијама. Није се узалуд звала Господска улица. У њој је становао Матија Бан, у чију сам кућу, млетачког изгледа, са великим фрескама у ходнику, често одлазио у младости. Недалеко било је Учено друштво, а једине занатлије биле су књиговесци и штампари, који су се сматрали члановима те интелектуалне улице. У том крају су биле и антикварнице и књижаре, а поменута улица завршавала се Државном штампаријом. То је био мој омиљени крај. Жељно сам још као гимназиста удисао у њему мирис свеже штампе и књиговезачког лепила, дуго стајао пред излозима књижара, претурао књиге код антиквара. Чини ми се да су код мене љубав према штампаној хартији и повезаној књизи, а нарочито занос од мириса хартије и књиговезачког лепила, претходили љубави према књижевности, а можда су јој били и повод... Данас Господске улице нема више. Пробијена је, води ка мосту преко Саве, од најпрометнијих је улица, аутобуси и трамваји заглушују, а уместо књиговезаца налазе се продавци аутомобила.

Милован уздахну и настави;

— Нема више ни Тобџијске пијаце, ни Три кључа, оне дугачке улице која је спајала варош са селом, у којој су били ханови, сарачи, абаџије, опанчари, са дућанима испред којих су висили јелеци од срме, свилене шамије, Бинђуве и цвеће од хартије за невесте; нема више те улице која је мирисала на коже, катран, волове и народ, у којој су сељаци и сељанке, враћајући се у подне са тргова, са празним котарицама о обрамицама, пунили дућане.

„Нема више ни старих, добрих, гостољубивих кафана. Некада, држати кафану није било трговина као ма која друга, него позив. Бити кафеџија код Грозда, Топа, или Три јаблана, то је било као нека титула. Бити у кафани значило је бити домаћинов гост, јер је кафана била његов дом. Ту је он за једним засебним столом ручавао с породицом, деца су писала своје задатке, у једном углу је била каса, у другом уоквирене породичне слике. Домаћин је познавао све своје госте, измењао би сваки пут по коју реч