Dubrovački razgovori

68 АУБРОВАЧКИ РАЗГОВОРИ

с њима, знао је свачије име, навике и укус. А данас! Не знаш ни чија је кафана, која је често неко туђинско акционарско предузеће. И друштво се променило. Некад, чим би се мало дуже поседело у друштву, певало се. Данас се оговара... Кажем вам, све се изменило. И зато хоћу да живим мирно, на селу.

Сви осим Зеца сложише се у томе да је лепо живети на сеау. Милован им оцрта свој будући живот. |

— Настанићу се у мојој Посавини. Кућица ће ми бити крај реке, коју ћу моћи да посматрам са свог прозора како протиче: у пролеће, када набујала и мутна носи грање и пањеве; дети, када повучена у дубину свог корита тромо мили међ спрудовима и зеленим адама; у јесен, када је притисне магла и прелећу јата дивљих патака. А зими има се тек шта видети! Једног јутра уставши погледаш као обично кроз прозор: дуж обале ухватио се лед, као какав узан поруб; иначе матицом нигде леда. Тек после неколико дана почну пловити санте, мале и танке. Сваког јутра их је све више, покривају реку. И неколико дана гледаш непрекидну поворку: има их свакојаких облика, великих и малих, на њима се возе гаврани, дивље патке и орлови. Кад једне ноћи, пробуди те неко нарочито шуштање и ломљење. Аха! река се гуши. И неколико дана гледаш санте како се сукобљавају и најахују ломећи се и избацујући се на обалу. Кад већ навикнеш на ту непрекилну песму, једне ноћи, пробудивши се, узалуд ослушкујеш. Мртва тишина. Лед је стао. Зором устанеш и погледаш на отвор који си начинио својим дахом на залеђеном окну; снег веје, прећавац засипа; реке више нема; простире се огромна пољана под сне том, спојена са равницом на другој страни. А после неколико дана бела ледина је испресецана стазама и путањама којима иду пешаци и саонице. Е, не знате ви за лепоте зиме.

— Од које си побјегао, примети Божо.

— Пред мојом кућом, настави Милован, воденица на реци лено окреће своје коло. Посматраћу воденицу, млинара и поме љаре. Имаћу козу да бих у пролеће посматрао скакутање јарића, њихову игру, спретност њихових покрета и виткост тела кад се пропињу да брсте врбе. Тепаћу кози: „Вита моја рогушо!“ Имаћу овце, те ћу у пролеће наслонити лице на руно јагњета и зажмуривши њушићу мирис вуне. Посматраћу јагње кад заблеји, па му се измеђ белих зуба укаже гарав језик. Посматраћу јариће и јагањце кад клекнувши ударају главом у виме своје мајке изражавајући репом сласт и хвалу природи хранитељци. Скупљаћу сваки дан абоносне брабоњке и њима ћу гнојити свој врт, у коме ће бити поврћа и само обичног цвећа, ваших модрица, краљева, конављана, франчеза, жутеља... Све то имамо и ми, под другим именом, али ћу семе понети одавде да ме цвеће подсећа на вас.