Dubrovački razgovori

70 ДУБРОВАЧКИ РАЗГОВОРИ

— Ја не волим чисте расе, одговори Милован. Јер ништа није тако једнолико и досадно као чиста раса. Ја уживам у разноликости и изненађивањима укрштања. А мислим да ни природа не полаже много на чисте расе, јер би иначе онемогућила укрштање, као што је то учинила за различите врсте, или би бар онемогућила плодност мелеза, као у мазге. Природа је омогућила укрштање људских раса свакако ради тога да се укрштање врши, да из старога излази ново, да разноврсност буде већа. Ко хоће да од своје стоке и живине извлачи више користи, тај нека пази на чистоту расе, а ја уживам кад се под квочком излегу пилићи, најпре истоветни а доцније сви различити. Не волим ни у чему једноликост. У недостижном богатству своје маште, природа није створила ни два листа ни два човека истоветна. Сваки човек има друкчији ход, глас, смех, поглед. Уместо да ствара као фабрика „у серијама“, природа је дала личне рукотворине. Како је то лепо кад човек наставља сам у истоме правцу! Лепо је што је сваки човек одевен на свој начин, и што у исту ношњу уноси свој начин. А има глупака којима то боде очи, који би хтели да сви људи и по својој спољашности и по својем духу буду изливени у истоме калупу, који су они изабрали, као они оловни војници којима се деца играју. Војска гледа да то оствари колико може, и униформа је у знаку тог одузимања личнога... — Е, али их има, кад им одузмеш униформу, од којих ништа не остаје. Униформа не одузима увек личност већ је неки пут и даје, примети Зец.

— Била би велика несрећа, продужи Милован, када би сви људи били истоветни, па макар били обдарени најбољим особинама. Човечанство састављено од самих генијалних људи, не би могло постојати ни опстати.

Ветар је био попустио, облаци су се били разредили и полако су се кретали на плавоме небу. У даљини Дакса се сада огледала у мирноме мору. Сунце је било топлије, и у мирноме ваздуху мешали су се мириси мора и копна. Капетан-Лесо, сав румен и освежен од поподневног сна и умивања придружи се друштву смејући се слатко са прага Зечевој примедби о униформи.

— Нијесам, Зече, проприо мого трпјет' галуне и позлаћену пуцад. И нико од нашијех капетана са бродова на једро није носио униформу. На броду смо носили што му драго, а на крају вазда црни вестит и високи клобук, „патенту“.

Зец се врати на класичне студије:

— Класичне студије, то знам по многобројним примјерима, нијесу ништа користиле онима који нијесу имали урођене особине: јасност, мјеру, осјећај љепоте и искреност. Таквима су