Dubrovački razgovori

ТОЗБА 1

наудиле и онда кад су били одлични баци: сваки час прекидају наш лијепи језик латинским цитатима да би рекли оно што се исто тако лијепо може изрећи нашки. Умјесто да се природно изражавају, у њих је све извјештачено, сложено и претрпано. Ти, Миловане, видим, нијеси читао Вирђилија, али умијеш осјетити природу и то кратко исказати. Осјетити, бити искрен, и то исказати с најмање ријечи, на најпростији начин, то је правило доброга стила за све језике, а нарочито за наш језик који не трпи надменост.

— Да, али то и јесте најтеже, примети дум-Нико. Природни начин изражавања у књижевности дошао је као последњи. У позоришту, природност захтјева највише вјештине, тако да је у њему највише извештачено оно што нам се чини природно. Имај на уму и то да сваки језик има свој стил који му пристаје. Наш језик захтјева једноставност, и Вук је дао обрасце језика и стила, којијех се треба држати и за тананије мисли од онијех за које је Вук знао. Најбољи стилисти латински, италијански, француски, у нашем преводу имају нечега извештаченог, страног, тј. на нашем језику нијесу више добри стилисти.

Критиковали су данашњу школу. Дум-Нико јој је налазио недостатак у томе што јој је знање једина брига, а о васпитању не води рачуна.

— У једној земљи, говорио је дум-Нико, у којој се лаж сматра духовитошћу, у којој превара, „подвала“, влада од горе до доле и постаје систем владавине, васпитање је потребније од писмености, управо утолико је потребније што се писменост више шири.

Божо је налазио да је смисао за интелектуални рад потиснут практичним захтевима, док је Милован тврдио да школа пати од тога што је претрпана онима који за њу нису, а према најгорим Бацима се утврђује општи ступањ једне школе. Зец је иу томе питању био скептик:

— Школи се придаје одвише велики значај, говорио је он. Замишља се да треба само пронаћи какав педагошки систем, погодан програм, да би се добио човјек васпитан и образован по нашем идеалу. Замишља се да је човјек у дјетињству и младости обично тијесто, и да су потребне само вјеште руке да би му се дао облик који хоћемо. Да, човјек се даде мјесити, али остаје оно тијесто од којег је начињен... Говори се о некој „високој“ култури, коју школа треба да даде. Али се не пита колико их има такву културу и који су за њу способни. Релативно врло мало. Тако је и у нас и у цијелом свијету. Врло је мало онијех који имају потребу и смисла за неки нарочито развијен умни и духовни живот. Велика већина онијех којима си ти, Божо, годи-