Dva carstva : roman

2 БРАНИСЛАВ ЋОСИЋ

влажног априлског јутра, у њему је све играло од раздраганости, од светлости, од оног необичног пролетњег чувства које походи човека заједно са првим ветром који доноси мирис зеленила што тек пуца, мирис земље што се дроби од влаге, мирис бабиног увета или јагорчевине; у њему је све треперило од жеље за животом што пролеће кроз пробуђену васиону заједно са још трунтавим и прљавим врапцима, што пролеће заједно са првим влакнима бабине свиле која се овија пролазницима око лица, око рамена, око шешира, лебдећи другим својим крајем у једном скоро живом ваздуху, ваздуху који се (тако изгледа) може миловати оком, дотаћи руком, захватити капом, свеж, покретан и несташан, пун звукова, мириса и тајни. Срба се уви још више у покривач, довуче колена скоро до браде, упи се још боље у благост јастука. Најзад... — мислио је, не могући да настави даље сањарију, као да је та реч у себи садржавала највећу сласт, нешто толико велико, срећно, недостижно, да је било довољно да је човек само понавља без прекида па да има, једно за другим, све могуће среће овога света за себе. Или, можда, узбуђење његово беше толико да није могао наћи никакву другу реч којом би са више милости и уживања мазио своју машту, своје жеље (које ће му најзад бити испуњене!), са којом би са више нежности обвијао њену горду појаву. Или, можда, није веровао да је све то збиља дошло. Али да није најзад дошло зар би се он оволико узбуђиваог То је било јасно и логично. Међутим, дубоко у Срби постојало је нешто што му је кварило и заустављало одушевљење, нешто као сумња у стварност, нешто као неверовање у могућност толике среће. Најзад, све се догодило тако ненадно, тако без припрема, да дух никако није могао да обухвати одједном сву величину и замашност логађаја, и Срби се чинило да он није у ствари ни пекао на овај дан; и још, изгледало му је да се не