Dva carstva : roman

ДВА ЦАРСТВА о

радује довољно, да не уме да се радује онолико и онако како је замишљао да ће се радовати.

Све то може да изгледа мутно и нејасно у овом магличастом и несигурном априлском јутру. Да се дође до овог степена узбуђења, код човека Србиних година, требало је у истини да се догоди нешто необично, изузетно, нарочито. Јер често пута, долазак једног осећања, и то долазак неочекиван, пре изазове мргођење обрва (неки пут мали фини осмех изгубљен у угловима очију) него ово детињско и наивно узбуђење које је показивао Срба, преврћући се по своме кревету, после рђаво проспаване ноћи, у шест часова изјутра. И збиља, зар би једно обично осећање, чак било оно и тако велико, како га обично замишљају романтичне душе, могло само по себи да доведе до овакве кризе једног човека који већ три године носи рекорд у пливању на хиљаду и пет стотина метара, чије огрлице износе четрдесет сантиметара, чије тело почиње да трепери и да се трза нервозним дрхтајима мишића ако није довољно заморено преко дана, да ту није у питању још штогод вишег И чуди најзад, невероватно изгледа, да је могуће наићи данас на тако искрено узбуђење, које је у стању да промени црте, тешке и оштре какве су биле у Србе, да их испуни не само нежношћу, него и једном врстом флуида који чисто трепери око његових снажних усана и полусклопљених очију и дају целој његовој глави, забаченој у назад, у белини јастука, нешто мило, дечје, замишљено, што због опречности са тежином, озбиљношћу, снагом која се види како кључа у јаком телу, још више одскаче, још више привлачи. Било је у Срби, овако узбуђеном. овако рано пробуђеном, овако опруженом, овако топлом, нешто од младог медведа, што се у рано јутро, на сунцу, под влажним погледом своје мајке, игра на трави.

Међутим, лежати овако и даље, било је немогуће. Већ први пролазници беху нарушили тишину мале и стрме улице, већ се са два-три крова