Ekonomist

на улогу код новчаних завода» Какву помоћ могу очекивати они, који су се полакомили за велики број динара, те своју непокретност продали у првом периоду пада динара2...

Г. Марковић навео је трговца у Београду, који је пре рата имао 100.000 динара, па му од тога путем замене динара у круне и круна у динаре остало 12.500 дин. Је ли право и морално пита г. Марковић — да тај трговац, приликом замене 10 папирних динара за један динар у злату, добије свега 1,250 дин. у златуг Ако је у питању цифра, доиста је 12.500 веће од 1.250; али је овде у питању вредност, а по вредности оне су једнаке. У осталом,

нека би био „валутни политичар перфектни уметник“, како то замишља г. Марковић, не могу се сасвим отклонити разлике и избећи штете. Док не буде могућности да се динар, који гласи у злату, замењује златом, дотле не може бити оно што се жели. Ни путем дефлације не може се „зацарити златан динар“ тако, да не буде разлике, бар не за две и три године, како то предвиђа г. Марковић; јер, кад би то могло бити, не би одобравао и предлагао, да и тада, кад се „динар зацари“, може бити обустава размене: Али не треба губити из вида, да нису само београдски трговци за време окупације замењивали динаре за круне. То су чинили сви грађани, али сваки у границама неопходне потребе. Па ко и како да накнади свима претрпљену штету 2 Још је даље отишао г. Марковић у заступању, интереса оних, који су се падом динара користили, а нарочито новчаних завода и власника великих зграда, подигнутих после рата. Све што је на акцијама записано после рата у динарима, има да важи у златним динарима! Новчани завод, који је пре рата имао главнице са фондовима 6 милиуна, па после рата све то повећао

495

са 45 милиуна — укупно 61 милниун динара — све то валутни политичар има да сачува и преобрати у злато!... Поратним кућевласницима има притећи у помоћ Хипотекарна Банка, стварајући нове зајмове на страни. Што се тиче индустријалаца, они неће ништа штетовати приликом решавања валутног питања на начин, који писац предлаже. „Само би била у питању евентуална штета појединих сопственика индустрије,.. Индустрија остаје, само мења сопственика“. Зар није оправдано запитати: Па што да не мењају сопственика и новчани заводи и поратне палате Зар нису и пре рата многи новчани заводи и многе зграде променили сопственике2 Зар треба какве нарочите пажње имати према онима, који су се после рата нерасудно задуживали и подигли велике грађевине, све у претераној тежњи да дођу до што веће зараде; или према онима, који су, да би се осветили прератним кирајџијама, порушили прератне удобне куће и подигли вишеспратне зградег Што се тиче оних, који су зграде подигли у првом периоду пада динара, ти су се већ -наплатили. Они немају шта штетовати, па ма на који начин да се реши валутно питање. То важи и за све остале, који су се користили у нередовним приликама; а ако би што у рецовним приликама и изгубили — изгубили би од онога, што су у нередовним приликама зарадили. + % =

Читаоци су још у почетку овог чланка видели шта све г. Марковић предлаже за решење валутног питања. Он хоће нагли и висок скок' динара, те да „за годину и две дана“ динар достигне златни паритет. Стога он тражи, да Држава прода све своје домене, па и разна индустријска предузећа, којима она управља, па сав добивени“ новац да употреби на отплату дуга Народној