Ekonomist

102

знавање предузећа (као што је народ уопште данас у историји и институцијама политичким). Признајући улогу шефа радници постају свесни солидарности која везује све агенсе производње, као што се они осећају солидарни у својим ранговима, сви радници на народној валичини. Као у политичкој демократији, такође и овде пориче се апсолутни ауторитет шефа, увођење идеје права, солидарности, контроле, т.ј. идеја демократских. „Треба несумњиво дати удела ауторитету, компетенцији, одговорности техничког шефа индустрије или његових директора, али ове особине нису мање нужне у политици. Реципрочно, неће моћи да се више избаци контрола народна у економској активности каошто не може у политичкој активности.“ Међутим доказује се од стране противника овакве „индустриске“ демократије да ту нема ничег демократског. Прво, јер не може да се чини никакво поређење уопште између демократије у правом смислу речи и ове институције. Јер у демократији шефови се бирају и треба да се бирају општим правом гласа, али један шеф индустрије није никако потчињен контроли свога персонала и публике, и не може да је трпи. Друго, контрола синдикална сама по себи, макако она била дефинисана, по својој суштини је антидемократска: демократија значи да народ као целина бира своје претставнике којима поверава да доносе и извршују законе. Треће, демократија прелазећи на терен економски, потпуно се преображава. Под изговором економске једнакости, брише се свака разлика између послодавца и радника и у ствари заводи се систем совјета. У суштини сви ови наведени разлози пате од тога, што полазе од једног уског схватања демократије који изједначава демократију са једном њеном фозмом. Демократија је у својој суштини самоуправа, управљање самим собом, непосредно или посредно, у држави као и у другим социалним институцијама. Питање је само у колико се

то начело може спровести и где. Зато у овој ствари нема никаквог разлога

да се пориче да је овакав покрет демократски, и важна је практична вредност оваквог једног система. Социолози и економисти налазе да овакав систем

претставља један од важних услова за пораст продукција. Полазећи од идеје да човек треба да буде целим својим бићем предан индустријској производњи,

они налазе да је потребно да радник узме знатног учешћа у вођењу предузећа у коме ради, да осети да сарађује ефективно на једном делу чији он. део чини и које је нешто од самог њега. Ако хоће да се ствар изрази још

одређеније, онда би имало да се каже да се у овој ствари полаже на етичку

страну економске производње, и она се такође много пута директно нагла-

шава. Али важнији је од тога један социалан факт који принуђава државу и

појединце (предузимаче), да то уведу, на име, психолошко стање код радничких. маса и циљеви У колико се може говорити о „емпиризирању“ концепција

радника — оно је директно упућено баш на индустриализирање демократије,. Раније све школе социјалистичке и синдикалистичке потврђивале су недовољ-

ност законодавних рефорама и предвиђале су, за решење сопналног питања,. револуцију. У новије доба синдикати раднички бивају прожимани идејом ин-

дустријске демократије. Од 1906 до 1912 синдикати раднички увиђају да изолирана борба са послодавцима не може бити довољна и да треба створити

контролу народа и радничке класе над великим народним предузећима, над

минама и чак индустриским предузећима макакве важности било. (С друге

стране реформе које предузима држава треба да буду потпомогнуте директ—