Ekonomist

637

Пре устава од 1919 било је три типа држава. (1) У једнима (Баварској, Виртенбергу, Бадену и неким малим државама) држава је непосредно одговарала. (2) У другима (Хесену, Саксонској— Вајмар, Елзас Лотрингији и др.) држава је одговарала као јемац и (3) у трећима је просто чиновник одговарао а не држава.

Развој Немачке од 1918, од Револуције, показује напредак у смислу правне државе (»напреци су већи него назаци«, како ствар формулише у свом реферату Валтер Јелинек). Административно правосуђе је несумњиво напредовало тиме што је установљен савезни административни суд“ што је отворен пут ка редовном правном средству чиновника и експро– присаном, што је уведена одговорност државе и општине за кривице чиновника и оглашени за надлежне редовни судови — и при томе још члан устава, који то регулише, протумачен тако да има непосредну правну вредност.

Питање одговорности државе за противправне радње њевиних органа регулише чл. 131 Вајмарског Устава. По тумачењу савезног суда. (Кезећасетеће) у целој Немачкој данас, држава или каква самоуправна јединица одговара за незаконите радње својих чиновника п пресуда о овој одговорности се може изрећи, без претходне одлуке административног суда, од редовних судова. Одговорност чиновника је на тај начин постала, по речима Валтера Јелинека, правном шта габно у свима случајевима, у којима се непосредна правна заштита показује недовољном. »Повреди ли један чиновник у вршењу поверене му јавне власти службену дужност према трећем лицу, одговорност ће пасти начелно на државу или тело у чијој служби стоји чиновник«. Ова одредба не значи ништа ново за Царство и извесне државе, јер су оне имале специалне законе о одговорности државе; али она јето значила за оне државе које: нису имале такве законе. За њих би несумљиво то значило дужност да њихова законодавна тела донесу такве законе. МИ одиста неке су државе то и урадиле, као на пр. Бремен (закон од 19. марта 1921. год.) и Липе

" У Пруској, где држава није одговарала, немачко право је правило разлику између државе фискуса и државе власти. При фискусу је одго варала сама држава (фиск) на место органа по прописима грађанског“ законика ; при актима власти одговарали су и споља сами органи. По Ото Мајерџу, то се објашњава тиме, што се на тај начин може остварити одавно већ постављени и делимично већ и остварени захтев једне нарочите заштите за правилно вршење јавне управе«. Такво објашњење је једнострано, јер не води рачуна о правима трећих лица, и, у осталом, не види се зашто би држава само као фиск давала гарантије, а не бин при функцијама власти, јер и ове функције су њене, п као такве захтевају правилност вршења. — Иначе, други писди су на ту одговорност државе, у колико су је признавали, давали »чудновата објашњења«, како се изражава О. Мајер. Тако на пр. један писац то објашњава тиме да је то одговорност »дпа5 ех сопфгасфи«, други да се чиновник ставио »изван сфере јавне власти« и т. д. — У.0. Мауег, Решћзаећез Метгуга И ипезгесће. ЈОДА 5. 192. нарочито нап. 9. — Добар преглед законодавства нем. држава се може наћи код Ferraris, Рштјо аттипагануо 1921, у одељку који овори о одговорности државе, при крају књиге.