Ekonomist

772

Од конвенција овога жанра скоријег датума, т.ј. после светскога рата, вредно је цитирђати: конвенцију франиускопољску од 7. септембра 1919. тод,. уговор француско-италијански од 30. септембра 1919. год.; конвенцију француско-чехословачку од 20. марта 1920. год. ; уговор итало-луксембуршки од 11. новембра 1920. године: уговор итало - бразилијански од 11. октобра 1921 год. ; и уговор француско-белтиски — од 1924 Род., поред још много других конвенција и споразума.

Интересантне су нарочито прве три конвенције од овде наведених, које по мишљењу професора т. Berirand Масаго чине једну целину, и означавају један неоспоран прогрес у примени међународног законодавства рада.

Конвенција франиуско—пољска од 7 септембра 1919 ша одност се на емиграцију и имиграцију, и уређује ова кретања у духу највећег пријатељства, осигуравајући поданицима обеју земаља рецинрочност привилегија законодавства рада. Ока има за циљ: 4. да осигура све административне олакшшце поданицима једне од двеју земаља пре њихове емиграције у другу, као п у погледу њиховог рапатрирања ; 2. да дозволи колективно ангажовање радника у једној од двеју земаља за рачун предузећа које се налави на територији друге земље.

Главни су у овој конвенцији ови принципи :

1. строга једнакост, изричито предвиђена, за све усељене раднике и поданике у погледу услова рада, зараде, заштите, несретних случајева ли да: у

2. слобода емигрирања и имигрирања из једне у другу земљу под оправданим резервама санитетских мера и стања радне пијаце ;

8. годишње одређивање броја и категорија радника, који се могу колективно ангажовати. Образовање у овоме погледу једне комисије која. се алтернативно треба да састаје најмање једанпут годишње у Паризу и Варшави, и којој свака од обеју влада треба да поднесе мишљење једног саветодавног комитета, састављеног од делегата заинтересованих власти, као и представника радника и послодаваца ;

4. искључиво искоришћење, за колективно ангажовање радника, чиновника јавних бпроа за запослење са званичном комисијом, или са представницима послодаваца, који имају за дужност да обаве професионални и лекарски преглед радника пре њиховог поласка ;

5. обавеза ва запослење радника са уговором о запослењу, под условом да уговор буде саобразан принципима конвенције.

У погледу вараде, конвенција предвиђа у своме чл. 2-« да ће радници који имигрирају примати за подједнак рад подједнаку награду, коју примају и домаћи радници исте категорије, запослени у истом предузећу а која базира на величини нормалне и уобичајене зараде у дотичној покрајини«. Чл. 83. конвенције спроводи принцип једнакости у поступању са. страним као MW са домаћим радницима, и предвиђа, »да ће радници који имигрирају уживати ону исту заштиту коју уживају и домаћи радници по законодавству уговорних страна,као иону заштиту, коју уговорне стране