Evolucija radničkog pitanja

оком види како се установе мењају у смислу све веће друштвености, а с друге стране у томе што га носи цела једна класа, радничка класа, која је његово остварење узела као свој крајњи идеал. Производња је постала у толикој мери заједничка да се одиста више не зна шта је чији удео и колика је чија заслуга. Међу људима, народима и државама економска зависност је тако велика, да се интернационална решења све више намећу у свима питањима. Својина губи један по један од својих атрибута, и није тешко предвидети време кад ће се ограничити само на врло мали број предмета. У потрошњи људи су толико повезани, да ускоро неће моћи да постоје приватни монополи. Водовод, осветлење, саобраћај, пошта, радио, новине, зар све то нису облици колективне потрошње, као што су плодови колективне производње и групне својине? Зар небројени међународни конгреси и светске установе не показују у коме смислу ће се у будућности развијати односи међу људима? Зар, најзад, култ рада главно обележје социјализма није на путу да постане религија модернога човечанства? Али све то не би значило много, кад социјализам не би имао и други елеменат своје снаге. Већ раније је било мкого друштвених идеала и програма, али они су се рађали у глави једнога филозофа или песника, и за њих су се загревали растурени појединци или мале групе фанатика. Социјализам је нешто друго. То је оваплоћење жеља и тежњи читаве једне класе, радничке класе; она је његов носилац, одушевљава се њиме као својим идеалом и бори се за његово остварење. У историји човечанства, до сада то није био случај ни са једним другим идеалом, чак ни са хришћанством: оно је врло брзо изашло из руку сиромашних рибара и пастира, и постало је општом вером свих сталежа и класа; с друге стране, оно још није успело да захвати све народе и све расе. Прва идеологија, која је тумачила расположење и бранила интересе једне класе био је либерализам: њега је на својим плећима изнела буржоазија. Он је данас врло снажан, поред све своје дегенерације, и он захвата све земље и све континенте. Други такав идеал, управо наследник буржоаског либерализма, јесте социјализам. Он тумачи потребе радничке класе, и ова га носи као свој идеал, који је за њу : у исто време поглед на свет, филозофија, морал и вера. Његово преимућство над либерализмом је у томе што је шири и обухвата веће масе света. Али према либерализму има једну слабост: рачуна са бољим, алтруистичким делом човекове природе, која долази до изражаја врло споро. У кратко, за социјализам се може рећи да је наследник не само буржоаског рационализма 18 века, већ и многих религија, дисциплина и доктрина које су ишле на то да са човека сперу саможивост и себичност. И обрнуто, за Конфучија, Буду, Христа и Мухамеда може се рећи, као и за прве

15