Evolucija radničkog pitanja

16

буржоаске идеологе, Русоа, Кондрреса, и Робеспјера, да су били први социјалисти. Али социјализам над свима идејама које су му претходиле има, рекли смо, два преимућства: пл о у његовом смислу корача технички и друштвени прогрес, и што њега држи као свој идеал једна одређена и све многоброЈнија друштвена класа. Решење које социјализам предлаже за друштвено питање није просто и једноставно. Нема ни 150 година од кад је социјализам први пут дефинисан као доктрина: Грах Бабеф и „завера једнаких“ (1795 —96) значе почетак социјализма. Па ипак се, за тако кратко време, израдила не само теорија социјализма већ и екбномска и политичка пракса социјалистичког покрета. Из Француске, идеја је прешла у друге земље, и убрзо је завладала целим светом, као ни једна вера ни доктрина пре тога. Свима овим покретима заједнички је њихов социјалистички идеал: друштво у коме неће__бити уксплоатацВ јет Здједничке''' су~им, нсто тако, извесне идеолошке ознаке, које су, по В. Сомбарту, ове: сви социјалисти теже општем благостању, исповедају култ рада и апсолутни демократизам, верују у свемоћ друштвеног уређења, и критикују обожавање новца и приватну својину. Очигледно је да би са остварењем свих ових тежња било решено у потпуности радничко, па и читаво социјално питање. Али ако се сви социјалисти слажу у својим критикама и у општим тежњама, они се разликују у начину на који мисле да се могу остварити њихови ближи и даљи ндеали. Утопистц верују да је довољно описати и изнети људима чаробну слику будућег друштва да би се они одушевили за социјалистички ндеал. Анархистп, који такође много рачунају на писмену и усмену пропаганду, држе да треба од речи прећи на дело: присталице придобијати, али исто тако противнике уклањати употребом наснља, атентатима и убиствима. Њих је нарочито много било у Русији (нихилисти), Француској, Италији и Шпанији. Њихове теорије никад нису могле захватити шире масе: остале су ограничене на ретке појединце. Маркс и Енгелс се сматрају као оснивачи научног социјалнзма. Они остварење будућег друштва очекују од самог развоја економских и социјалних односа, али не занемарују ни економску ни политичку организацију радничке класе: ова има да убрза историски развој и да оспособи пролетере за узимање и вршење власти. Револуционарни синдикализам, који је најбоље формулисао Жорж Сорел, не полаже толику наду у историску еволуцију, и одбацује политички облик борбе. бсновну ћелију друштвеног тела он види у синдикату, а генерални штрајк сматра као најбоље средство за припремање и извођење револуције. Бољшевизам је, најзад, извесна мешавина анархизма и социјализма. Од Маркса, он узима идеју о диктатури пролетаријата после револуције, а од анархизма позајмљује насилна средства борбе: велику улогу даје енергичној мањини и не тражи