Filatelista
Приручник. Манжелеју ни тај рад није добар, јер је требало све „сврстати по материји“, означити годиште и страну. На то и_мам само један одговор. Ето му добра прилика, да прави нову библиографију према свом нахођењу!
Држим да сам са доста примјера пока-
зао, како Манжелеј критикује. Да наставим, требало би нас двојица да узмемо на неко вријеме „Филателисту“ у закуп.
При крају Манжелејевог чланка има један пасус, који запањује и читаоце и мене. Тај пасус гласи: „Значај Приручника и његов крупан допринос југословенској филателији не могу умањити наведени пропусти м грешке те се овако јединствено дело у нашој филателистичкој литератури може сваком филателисти топло препоручити“. А запањује због тога, што таква суперлативна похвала јако одудара од онога, што је прије тога на неких 9 страна написао, Ја, као згинтересовано лице нисам мјеродаван, да о тој похвали дам свој суд.
Ипак има на крају једна утјешљива ствар: И г. Манжелеј и ја слажемо се у оцјени вриједности те критике и кажемо: Значење и крупан допринос Приручника не може умањити Манжелејева критика. А до тог закључка доћи ће и сви добронамјерни читаоци Приручника.
Дјепидлачку методу употребио је Манжелеј и у критици француског пријевода. Истичем да је преводилац ђак француских свеучилишта и стари филателиста, а уз то необично педантан и савјестан човјек. „Заштићени папир превео је преводилац са „рарјег оресјал“, термином којим се служи и француска филателистичка литература у сличним случајевима. Но Манжелеју је то „нетачан превод“, који осим тога „не казује ништа“. Он тражи да се употреби „раргег де 5игеје“ као појам за заштићен папир. Без обзира на то што и тај други израз не казује више од „рарјег зресјал“, он стварно значи нешто посве друго. „Рарјег де 5цтеће“ значи заштитни папир, дакле папир, који нешто штити, а не који је сам заштићен. Кад би се радило, на пример, о,папиру за замотавање, имао би Манжелеј посве право, да не буде задовољан кад би тај папир преводилац назвао „рарјег зресјал“. — Чешљасто зупчање може се превести и „еп рејепе“ (посљедица операција зупчања чешљем) и „ац рејшпе“ (сама операција чешљем). Ниједан филателиста Француз неће бити збуњен и неће помислити да су марке зупчане чешљем, који се употребљава за чешљање косе. — Манжелеју је погрешно превести „новотисак“ са „гешаpression“, jep по њему и тај израз има „сасвим „одређен значај“. Манжелеј овог пута не тумачи тај „одређени значај. Но да га yMHpHMO: „Reimpression“ значи у француском исто што и „тпргезајол помуеЏе“ (виm Laroussea и франц, филат. литературу).
—- Егаотична кратица „о. У. 2. на стр. 215 није преведена (да се непотребно не повећа непрегледност начина обраде), али је дато њено значење, а то је за сваког читаоца, који се служи француским језиком, оно главно. — Онда „тисковни арак“. У Француској филат. литератури употребљава се једноставно израз. „Тешше“, но преводилац је ипак узео израз „ТешШе imprimće“, na буде ближе хрватском тексту. Осим тога, и Сенф у својој „Џрегзефтипезђаје]...“ преводи „Ргискрђогеп“ са „Теш е пргитее“, а исто тако и др. В. Симић-Вакановић у Алманаху. — Сличан карактер имају и многе друге Манжелејеве напомене о грешкама и терминологији, која ce, nota bene, и код нас и у иноземству истом изграђује и усавршава! ега не задовољава, што је пасус „Приликом разгледања марке испред јаког свјетла, које продире кроз марке“ (на стр. 176) npeBeneH „en regardant le timbre a travers la lumičre pćnćtrante“, H OH ayTOритативно каже, да то треба превести „еп examiant le timbre par transparence“. За преводиоца и за Француза то значи: „испитујући марку обзиром на (њену) провидност (транспарантност)“ или испитујући марку помоћу прсвидности“. Може бити, дакле, добро и бнако, како одређује г. Манжелеј, али исто тако није лоше и за Француза неразумљиво онако, како је то превео преводилац у намјери да избјегне евентуално криво тумачење текста.
Манжелеју смета, што је преводилац код неких жигова испустио ознаку, да ли су једквскружни или двокружни. Зар је то збиља тежак пропуст, ако се уважи чињеница, да скоро за сваки жиг постоји слика, на коју се у тексту позива»!
Манжелеју добро долазе за дискусију и штампарске грешке, као н. пр. она о црквици св. Мартина (мјесто „ац-д4е55оц5“ погрешно „ац аез5и5, без слова „о“ и без цртице, чији недостатак није ни запазио).
Г. Манжелеју свакако није познато, с каквим се тешкоћама мора борити сваки издавач при штампању књиге с двојезичним текстом. Поготсво, кад је особље у штампању ненавикло на француски текст, па се дешавало — и то не ријетко! — да је слагач, исправљајући једну погрешку направио, Б0па Наде, другу и то код друге ријечи у истом реду, и то у ревизији. Теоретски постављено, то се не би смјело догодити и свакако није за похвалу; али је, нажалост, неизбјежно и догађа се чак и у Паризу, гдје многе од наших потешкоћа не постоје. Манжелејев начин обраде издања са црним рубом врло тешко могу проварити наши читаоци. Колико се намучио преводилац, док је ту обраду превео на француски, то г. Манжелеј не пита. Ја бих се на мјесту г. Манжелеја већ ради тога захвалио преводиоцу на савјесном раду, а не бих га ни покушао приказати несавјесним и незналицом.
12