Filatelista

Савоја

ПУТ КРОЗ НЕМАЧКУ И ГЕТЕ

Важну етапу у признавању Вуковог научног рада и спровођењу реформе језика и културе, имао је његов пут кроз Немачку од фебруара 1823. до марта 1824. године, предузет, наводно, због студија медицине у Халеу и Лајпцигу, а вероватније да би нашао издавача за своју Збирку народних песама (Ш књига, Лајпциг, 1827).

У Халеу се Вук упознао са лингвистом Јоханом Фатером који га је свесрдно подржао у раду и на чију је препоруку добио звање почасног доктора Јенског универзитета. Ту је срео Терезу фон Јакоб, која је почела да преводи српске народне песме на немачки језик (објављено 1825, 1826).

У Каселу је одсео код Јакоба Грима. У Гетингену се задржао три дана и упознао се с угледним личностима. Предложен је за члана Гетингеншког друштва, што су подржали Јакоб и Вилхелм Грим, те је избор успешно спроведен.

Уз Гримову препоруку Вук је 22. септембра 1823. године посетио Гетеа у Вајмару, и био врло лепо примљен. Том приликом Гете је тражио да му Вук, реч по реч, протумачи делове оригинала песме „Диоба Јакшића", чији је превод добио и која му се јако свидела. Госпођа фон Јакоб је у априлу 1824. године послала низ преведених песама, а Гете је наредне године у часопису „Кипз! ипа Аћепит" објавио чланак „Српске народне песме", у којем објашњава како се оне певају уз гусле, а Вука истиче као „способног и поштованог човека".

Иначе, Гете се први пут срео са нашом народном поезијом још 1775. године. Превео је „Хасанагиницу" из „Пута по Далмацији" италијанског опата Алберта Фортиса.

Највећи немачки песник Јохан Волфпанг фон Гете (1749–1832), аутор

„Фауста", често је приказиван на немачким маркама: 1926. марка од 3 пф у редовној серији, Француска _ окупациона зона 1946. марка од 1 ДМ, поводом двестогодишњице рођења 1949. године серије у Бизонији, Западном Берлину, совјетској окупационој зони (серија + блок), француској окупационој зони (Баден, РајнландПфалц и Виртемберг) итд.

OE 1749 - 1838.

ВУК И РАНКЕ

После објављивања српских народних песама, српски језик почели су да уче Јакоб Грим, Вилхелм Хумболт, Гете, Енгелс и други. У то време дошло је до сарадње Вука и немачког историчара Ранкеа.

Леополд Ранке (1795—1886) бавио се историјом западне Европе (Пруска, Реформација, Енглеска, Француска и др.), али га је Копитарево познанство са Вуком, јуна 1828. године у Бечу, упутило на другу страну. После четири месеца свакодневног рада настало је дело „Српска револуција (1804–1815)", односно историја првог српског устанка. Ранке је половину хонорара за заједнички припремљену књигу послао Вуку. Вук није могао да се потпише као аутор због кнеза Милоша, од кога је очекивао новчану потпору. Наиме, Милошу се, вероватно, не би свидела нека тумачења о учешћу у војевању, Карађорђу и сл.

Проширено у другом издању (ујесен 1843. године Вук је дао нову грађу), ово Ранкеово дело је трећим издањем 1845. године допуњено са још 200 страница о српском средњем веку (наслов,Србија и Турска у Х!Х веку) чиме је први пут Европи приказана не само историја српског средњег века, већ и целокупна историја Срба.